Ne volim da kacim blog za blogom - ali moram da odam postu velikanu komedije.

 Posto sam napravila mali izlet - da se vratim mom gostu autoru i poslednjem delu ove glave. Kao i ranije  PG 18

I, kao i uvek - svi komentari dobrodosli... 

Ujutru su me poslali Savatovoj ženi Helgi, a otac i stric, sa još tridesetak ljudi, u cik zore krenuše za zločincima. Posle dva dana potrage saznadoše u jednom mestu da je razbojnička družina Arnolda Ludog juče bila u tom mestu i da im, kad se pročulo da idu da haraju po zemlji Vanda, priključilo još dvanaest ljudi. Ulaf sa svojom grupom prenoći tu, pa ujutru udari dalje gde pronađe tragove njihovog kretanja. 

I eto, pregurasmo još jedan rođendan...

Kod nas je novembar praznični mesec. Prvo nam pada slava, pet dana posle slave je Biberčetov, a pet dana posle Biberčetovog rođendan moga Mudrice-Filozofa.

Ove godine, doduše, nismo stvarno slavili (DEKA, SEKA i tome slicni nesrećni faktori), ali smo, kao i uvek sedeli i malo ćaskali o danima prošlim...

Na primer, ove godine mom Mudrici rođendan pao u petak - baš kao i kad se rodio.

Povodom toga Mama je morala, po n-ti put da prepričava čuvenu Odiseju koja je prethodila njegovom rođenju. Kako je, te godine, dan pre njegovog rođendana Beograd bio pod mećavom, kako sam se našla zaglavljena u KC čekajući da mi urade ultrazvuk (koji nikada nije urađen), jer smo već bili prebacili termin, kako me je muževljeva tetka, zbog mećave, odvela kod nje kući i kako je Žmu, hrabro, došao da spašava zavejanu ženu i da me nekako prebaci sa Crvenog krsta na Novi Beograd što se, pošto su putari po običaju bili iznenađeni mećavom, završilo našim pešačenjem kroz sneg do kolena... Prvo smo se spustili do Slavije, pa pošto ni tu nije bilo prevoza nastavili smo da Terazija, pa smo onda sišli na Zelenjak gde nije bilo šanse da se ubacim u ona dva pretrpana autobusa koji su se ipak pojavili, pa smo produžili do mosta, pa preko mosta, a kad smo već stigli na tu stranu onda je, je li, bilo logično da nastavimo peške do Fontane.

Sreća te sam imala dobre čizme.

I, naravno, sledećeg jutra je moj Mudrica odlučio da je ipak vreme da se rodi.

Ali, ne pišem ovo zbog toga.

Nego zato što je Biberče onda tražio da se ponovo priča njegova omiljena - Kako je Mama učila logiku.

Pa, pošto mi se nešto ukazuje da nisam jedina koja je tako učila...

 PG i dalje 18

Uz izvinjenje sto se ne javljam previse ovih dana - i dalje su dobrodosli svi komentari.

I, naravno, imate pozdrav od naseg gosta-autora.

A sad, da se vratimo Frijinoj prici:

Ozur Moreplovac, moj deda, nije imao je veliko domaćinstvo. Pored Ulafa imao je mlađeg sina Azgrima, dve udate kćeri i njihovu majku Hildu. Njegov, polubrat, Savat, živeo je odvojeno, u posebnom domaćinstvu na susednom bregu. Budući bogat, deda je davao zemlju seljacima u zakup i svoju malobrojnu porodicu izdržavao od rente. 

Sunce je već visoko izašlo kada je Kju odlučio da napuste rečni plićak. Ne savetujući se ni sa kim, on odjednom skrenu i probi se kroz gusti mladi vrbak na samoj obali. Udaljivši se malo od reke, stade i poče da briše ždrepčeve kaljave noge velikim listovima niske jednogodišnje biljke koja je rasla na proplanku. Frija skoči sa konja da protegne noge, mada je, pored sve svoje čvrstine i snage delovala prilično jadno. Un je u svojoj mokroj haljini i dalje sedela na pastuvu i kijala. Vilenjak uvide kako će morati nešto da učini za njih. On skide bisage na zemlju pa iz njih izvadi jedan sud sa poklopcem, otvori ga, te posla devojke da se umiju i donesi vode sa obližnjeg potoka. One to radosno prihvatiše, pošto im reče da će posle toga dobiti suvu odeću. Zatim izvadi mali metalni tronožac koji postavi na parče vlažne zemlje koju je pronašao između bilja. Iz torbice od jelenske kože odlomi parče nekakvog materijala koji je ličio na smolu. Devolke se za to vreme vratiše sa vodom. On stavi sud na tronožac.

Pssst - jos ovaj deo trece glave i...

Naravno, kao i uvek komentari dobrodosli.

Džilovi iz Kargove grupe koračali su hodnikom tako žustro, da su im se svi uklanjali sa puta. Kada su stigli do liftova vođa promumla:
- Rolfe, uzmi sve naše koji mogu da se kreću i napusti brod. Ostale pobi. Ja i Torg idemo da ostavimo malim ljigavcima nešto za uspomenu i dugo sećanje. Ne čekajte nas. Ako vas sustignemo, preživeli smo... -
Delegacija se razdvoji. Karg i njegov pratilac nastaviše niz glavni hodnik nivoa, nenaoružani osim jednim ukrasnim džaijem.

Sve se kanim ovih dana da sednem i napišem nešto i sama, al' ko velim, glupo da prekidam ovu sagu u sred glave...

Stoga, evo nastavka.

Kao i uvek komentari, osvrti i sugestije dobrodošli.

I svi imate pozdrav od mog gosta koji polako počinje da vas upoznaje i prepoznaje. 

Erd se izvukao iz lifta na trinaestom nivou, plašeći se zamke na vratima kada bude iz njega izlazio. Polako se došunjao do pokretnog stepeništa i, pošto je preskočio senzore, peške se spustio niz njih. Dospevši na niži nivo, on čučnu u zaklon i u uključi detektor. Nivo je bio prazan. Mežutim, Džil nije ništa rizikovao. Sačekao je još neko vreme, ne bi li se Asa neoprezno pomakla, ako je negde u zasedi, i tako otkrila svoj položaj. Kako se dugo ništa nije dogodilo, on shvati da se ponaša više kukavički nego li oprezno, pa se diže i uputi ka sredini hola. Tu, pravo naspram vrata lifta, bio je ulaz u Zabranjene prostorije broda. Nešto mu je govorilo kako ona nije mogla da ode nigde durgde. Ako je mislila da će se on zbog toga uplašiti i odustati, ljuto se varala. Šta god može da uradi kilavi Evelonac, dva puta bolje može snažni Džil. Pričvrstio je tragač kretanja na poseban ispust svoje višenamenske puške. Tako je lako mogao da okreće cev u pravcu nečega što se kreće a da to upošte ne mora ni da vidi.

Na trideset osmom nivou srednjeg dela Inter Megagalaktičkog Integralnog Raketoplana, Asa je netremice posmatrala Erda. Pitala se je li to moralo da se dogodi baš za vreme njihovog zajedničkog dežurstva. Ironija sudbine htela je da njen najomiljeniji pripadnik naroda Džil bude u ovom trenutku njen smrtni neprijatelj. Asa je zavolela Erda, a kako i ne bi, kada je poslednje četiri godine u svemu bila upućena samo na njega. Bez obzira na fizičke razlike, jedan muškarac i jedna žena za vreme dugih samovanja morali su se približiti. Sve te uspomene i naklonost bile su zbrisane jednim običnim signalom u komandnoj prostoriji. Nov, nenastanjen svet bio je otkriven. Oko sedam hiljada Evelonaca i Džilova spavalo je u svojim kapsulama za hibernaciju. Zajednički sistem za održavanje života i odmrzavanje isključivao je mogućnost sabotaže i genocida jedne rase nad drugom. Međutim, svako je mogao da pobije uspavane suparnike pucajući u jednu po jednu kapsulu. Zato su uvek postojala po dva stražara. Parovi različitih polova birani su radi bolje podnošljivosti. Ipak, taj zajednički projekt bio je u stalnoj opasnosti zbog poznate naravi Džilova. Njihovo izdajstvo bilo je očekivano. Imperativ širenja sopstvene rase, spojen sa krajnjom bezobzirnošću i sistematičnošću, oduvek su bile glavne karakteristike tog ratobornog naroda.

Evo i druge glave

Kao što već znate, moj gost je anoniman, ali to ne znači da ne čita komentare...

Za one koji do sad nisu pratili - ovo je roman fantastike/mača i magije. Molim da se to ima u vidu...

HAJKA 

Laki i ubitačni, lovački psi sigurno su sledili trag svojih žrtvi. Njihovo kevtanje razlegalo se skrnaveći dostojanstveni mir stare šume. Preplašena divljač, ma koliko bila dobro naoružana, panično se sklanjala ispred te lajave gomile. Za njima se pojaviše ljudi, koji su napola vučeni, a napola trčeći napredovali za svojim tragačima. Svetlosti stotine baklji preplaviše pomrčinu. Šumska staza izgledala je kao mlečni put na letnjem zvezdanom nebu. 

Evo drugog dela prve glave...

Moj GOST i dalje ne želi da ga predstavim, stoga, ostaje vam samo da čitate! (I komentarišete, naravno) 

Svežina večernjeg vazduha prijatno ga okrepi, dok se smejao u sebi, zahvaljujući svojoj sreći, da se u ovoj situaciji obreo među srdačnim Norlanđanima koji, naizmenično zovu jedni drugima ture pića, a ne među Gitsima ili Jasmovikinzima, gde tradicionalno svako plaća samo sopstveni račun. Tu nikada ne bi mogao da napije ova dva oklopnika, a da pri tom ne izazove sumnju.
Sumrak se već hvatao. Lomača na trgu bila je završena. Napravljena je sa toliko prepredene surovosti da je svakom čoveku stomak poigravao pri pogledu na nju. Majstorstvo sadističke osvete ljudskom rodu Biskupa Tojstolfa, bilo je dostiglo vrlo visok nivo. Hrpa vlažnog pruća, koje loše gori, nalazila se oko velikog stuba sa dva gvozdena obruča postavljena malo iznad glava žrtava. Na svakom je visio debeo venac od katrana i borove smole. Čitava mreža konopaca natopljenih katranom spuštala se odozgo sve do podnožja lomače, gde ju je opasavala u bezbroj krugova kako bi poslužila kao fitilj lošem gorivu. Sve je bilo smišljeno kako bi se kažnjenik dugo mučio na vatrenoj kiši i da bi nestao u plamenu baš kada se ona pretvori u pravi pljusak. To je sigurno trebalo da simbolizuje viziju samog Pakla. Time bi se, kako su smatrali tadašnji teološki mislioci, verovatno moglo preventivno delovati na vernike.
Nasuprot tom biseru ondašnje tehnike nalazila se sklepana tribina sa počasnim sedištem za sudiju. Veliki drveni krst, crno obojen, nadnosio se nad konstrukciju.