Svakih šest sekundi od posledica gladi umre jedno dete, kažu oni koji su zaduženi ili samoprijavljeni da nam kvrcaju po savesti. „Kako je to strašno... I kako daleko!" - pomisliće prosečni konzument ovakve vesti, pre nego što se, šćućuren među sopstvena ramena, preda svom omiljenom TV programu, uzgred lažno pateći kako on tu (ionako) „ne može ništa". A i to samo nakratko, dok

Dani za nama, spakovani u prvu junsku sedmicu, obilovali su bujicom nekih slatkih i opasnih snova. A opasni su upravo zato što su slatki i što su kolektivni. Mnogo je mojih sugrađana u Mađarskoj ovih dana sanjalo isti san: svoju domovinu raspojasanu i razbaškarenu, nadošlu kao testo kad  iskipi iz vangle, pa krene nekud. Tako je i Mađarska u tim slatkim snovima krenula na sve četiri strane,

Znam da vam je ova priča već poznata, i sa ovih stranica, ali ja prosto MORAM o njoj. Zato što je neko nekome ponovo osakatio život. Nekome ko je bio tako bespomoćan i drag, ko je bio tu da nas uveseli kad smo tužni, da nas sačuva kad zatreba, pa i da nas pouči, mnogo čemu. I njegov život je, kao i naš, bio jedini ovozemaljski. Taj NEKO nije imao ništa osim svog malog života, njemu

U Budimpešti je sve više naselja čijim se stanarima neko gadno sveti. Taj neko je hiljade svojih sugrađana svojevremeno smestio u tzv. panele, one od kojih je na celom svetu teško naći sivlje i tužnije, i ostavio ih da zajedno sa tom panelnom smesom lagano trule i mru.

A to „lagano" podrazumeva vrlo bliske susrete s vatrom zbog propalih aluminijumskih instalacija; bubašvabama

Dugo sam mislio da od mađarske birokratije nema gore, jer ovde gde živim postoji jedan soj ljudi koji prosto obožava da se bavi papirologijom. To što su kompjuteri izmišljeni da bi se skratilo vreme provedeno među registratorima, prsti odmorili od mastiljavih olovaka, a stranke od cupkanja s noge na nogu i obijanja opštinskih pragova, ne menja stvar. Ako je za „to i to" predviđeno

Ni dva dana nije proslo otkad sam vam preneo informaciju da mađarski neonacisti (Jobbik) i vladajući socijalisti trenutno po popularnosti dele drugo i treće mesto na političkoj lestvici ove zemlje, a stvarnost je već danas drugacija. Više niko ni sa kim ništa ne deli, jer je Jobbik izbio na drugo mesto.

Najnoviji rezultati istraživanja javnog mnjenja koje je sproveo

Bezvizni režim Kanade prema Mađarskoj doveden je u pitanje zbog masovnih zahteva mađarskih Roma za im se u Kanadi omogući dobijanje političkog azila

Kanada je još jednom oštro zapretila Mađarskoj da će zbog velikog broja mađarskih Roma koji u Otavi traže politički azil, za njene građane

Kao dete sam mislio da Albanac, ili Šiptar, znači pekar. To je bilo u vreme kada sam verovao da se ljudi razlikuju samo po zanimanjima, a ne i po nacijama.

Kad god bi nam se smučio industrijski hleb koji se prodavao u našoj ulici, moji ukućani bi me umilno pogledali i raznežili se: „Jao, kako bi bilo lepo da otrčiš dole, do Šiptara i uzmeš nam onaj njegov hleb, da se slatko

U Budimpešti je, u poznim godinama života, preminula Julijana Aleksov, dugogodišnja vaspitačica iz Lovre, jedinog sela u Mađarskoj sa većinskim srpskim življem. Sledi njena životna priča, zabeležena pre nekoliko godina, u njenom domu u Lovri.

Strpljivo i polako, onako kako se uvek obraćala svojim zabavištarcima i svima

Prisvajanje tuđeg, pa i onog što na prvi pogled izgleda kao ničije ili svačije, oduvek je označavano kao lopovluk. Sa nekim modalitetima, doduše. Za prisvajanje cigareta iz trafike ili jabuka sa pijačne tezge se, na primer, obično koristi izraz krađa, dok su se za lopovluk na veliko uvrežile neke maglovitije kvlalifikacije tipa: utaje, malverzacije, mahinacije...

Razlika između