Сигурно се сећате како смо, као деца, добијали нека срцепарајућа писма од познатих и непознатих, уз молбе да их одмах умножимо у што више примерака и  проследимо даље. Испод су обично следила упозорења шта ће нам се десити,

„Нoвинaр? Хм... Пa ако баш ништа карактерније ниси могао да нађеш...". Тако је једног јутра, нeгдe oкo светог Николе, пре о-хо-хо година, мoja рoђeнa бaбa прокоментарисала вест да сам успешно прошао и последњи круг aудициjе и зaпoслиo

Старост је тешка сама по себи. Чак и ако је ништа са стране не отежа, не подноси се лако. Ако ни због чег другог, оно због сазнања да је део пута који нам је у том периоду живота преостао, вишеструко краћи од

Трећина новорођене деце има веома велике изгледе да током живота оболи од рака, саопштавају истраживачи.

А ти? Ти, који си их отровао? Шта ти кажеш? 

"Та деца су ипак неко други. Жао ми је, али... Свако мора

Какав блам! На крају мог гостовања у једној ТВ емисији, водитељка ме непланирано пита шта мислим о кафи. Каже, треба јој шлагворт за најаву прилога који следи. Хм... Муњевито размишљам шта сад: да хвалим или да

Клатим се у пештанском тролејбусу из Кадарове ере, слушам његовo дрндање и сањарим, колико могу. Возач зауставио на семафору и тада ми за око западе излог једне продавнице. На први поглед ништа нарочито,

Пошто сам у општој информационој трци скоро заборавио на стари добри факс, а ситуација је захтевала да га се сетим, одем до прве пештанске поште да пошаљем допис на један број у Србији. Што да не, то им је

Цена живота изван Србије је и неумитно осипање познатих, драгих лица која смо оставили када смо отуда одлазили. Стара пријатељства се повијају, ломе и суше у огромним безваздушним џеповима, у којима смо при

Дуго сам мислио да од мађарске бирократије нема горе (за неупућене: већ тринаест година житељ сам мађарске престонице - кад пре толико!?), јер овде постоји један сој људи који просто обожава да се