Само недељу дана уочи избора, познати политичар са насловне стране једног таблоида поручује како "живи за то да направи резултат у Србији". Ако сам га правилно схватио, ми треба да му верујемо да ће да уради нешто

Изненадни пљусак, какве у Будимпешти последњих година ретко виђамо, скратио је моју вечерњу шетњу и приморао ме да се трчећи докопам наткривеног трамвајског стајалишта. Почех да жалим што ми је првомартовска

Моја драга колегиница из једног, такође мањинског српског листа у суседној земљи, пожелела је да јој писаним путем одговорим на неколико питања. На њеној листи нашла су се и два за која би се одговори, можда, могли наслутити из неких ранијих написа у овој рубрици. Заправо, сигуран сам да она већ зна шта бих могао да јој одговорим, јер рад у сваком мањинском медију носи исте недоумице, главобоље и замке. И она и ја, иако на различитим географским ширинама, једемо исти хлеб.

Граница између јавног и приватног се, услед све учесталијих удара тзв. феномена „Велики Брат” на основне вредности људске цивилизације, незадрживо помера у правцу претварања наше приватности у јавну сцену са највулагрнијим садржајима. Ако вас упитам шта је то што из сфере човекове интиме још увек није разголићено и као такво понуђено на ТВ послужавнику милионима воајера свих фела, сумњам да ћете се сетити неког преосталог детаља.

Ако си се упутио према циљу и путем почео да застајкујеш и да камењем гађаш сваког пса који лаје на тебе, никад нећеш стићи на циљ, говорио је Достојевски. Ипак, ма колико човек био свестан чињенице да је заокупљеност оговарањима која га прате јалов посао, мало је међу нама оних који ће поред тих прича проћи и не трепнувши наставити даље.

Од свих месеци, март у својој ћуди има највише човековог. Ако људе упитате шта мисле о томе, многи ће се сложити, али ће мало ко признати да баш он личи на март. Ако призна, то би значило да је потпуно свестан своје превртљивости.

Не знам да ли је и колико Кинезима битно што се римски цар Флавије Валерије Аурелије Константин Август, познатији као Константин Први Велики, родио у Нишу. Исто тако не могу да претпоставим ни значи ли ишта у животу једног Кинеза то што су Нишлије у години обележавања 1700. годишњице Миланског едикта сматрале веома важним да остане забележено ко се први родио у њиховом граду на Константинов рођендан.

Да сам Кинез, сумњам да би ми се поглед задржао на таквој вести, али, свакако би на наслову „Чекали српског Константина, а родио се Кинез!”. Или – како је пропао покушај владике нишког да свету представи новорођеног српског Константина Великог.

Да није било изненадног ватромета на руском небу, које је и визуелно и звучно многима личило на судњи дан, не бисмо ни знали колико стручњака за физику и астрономију живи у нашем окружењу. Сазнање да међу обичним светом има толико аспираната за звање мајстора за атмосферу и небеска тела, за мене је било право откровење.

 

Када сам једног пријатеља по слободи упитао да ли мисли да је сујетан, одговорио је потврдно и тиме ме веома изненадио. Јер, суједни људи ретко примећују ту своју слабост, а поготово су им непознате димензије њихове сујете. Осећање нелагодности правдају лошим намерама окружења, односно тежњама других да их на друштвеној лествици рангирају ниже него што заслужују. Непрепознавање сујете код других људи обично је оличено у коментрима како неко има незгодну нарав или је безразложно агресиван. Психолози кажу да у основи оваквих понашања заправо лежи сујета, односно потреба да се докаже сопствена виша вредност у односу на људе којима смо окружени.