Kada sam sredinom devedesetih godina prvi put posetio Peštu, još ne znajući da ću u njoj provesti dobar deo svog životnog veka, ljubav na prvi pogled je bila neizbežna. Voleo sam da šetam Bulevarom Andraši, čija mi zdanja i danas liče na precizno izmerene, pažljivo isečene i uredno poređane komade torte, ukrašene maštovito izrađenim figuricama od marcipana i margarina.

Istočna železnička stanica Кeleti, čija je velelepna fasada i danas arhitektonski simbol i ponos Budimpešte, za nas koji smo navikli da na njoj dočekujemo i ispraćamo rodbinu i prijatelje iz Srbije, ili da se sa njenih perona uputimo ka jugu, nije više ona stara. U očekivanju novih i do danas nedočekanih pruga, vozova između Budimpešte i Beograda odavno nema. Zamenili su ih minibusevi,

Da ste me pre samo nekoliko godina upitali šta mislim o muškatlama, slatko bih se nasmejao, možda čak i nehotično podsmešljivo. Simpatično, ali… nekako “seljačko” cveće, odgovorio bih tada, jer sam to zaista i mislio. Mada, kad sada razmislim, taj utisak nije bio moj, već stereotip preuzet iz sredine u kojoj sam odrastao. U Šumadiji se znalo, a i danas se zna, koje je cveće “gospodsko”,