Dva puta do sada sam objavljivao kolumne Orhana Kemala Džengiza. On je predstavnik liberalnog-sekularnog dela turskog novinarstva. Pre više nedelja sam hteo da predstavim jednim tekstom predstavnika konzervativno-religioznog dela. Međutim, iz "tehničkih razloga" nisam bio online nedelju dana, a taj tekst Mustafe Akjola je u međuvremenu izgubio nešto od aktuelnosti [da se ne baci, prevod sam objavio na privatnom blogu]. Dobivši dozvolu da propagiram njegove tekstove, objavljujem jedan dragulj, koji mi je svojevremeno promakao jer sam u vreme njegovog objavljivanja bio u Srbiji.

Danas je u 85. godini umro Nedžmetin Erbakan, premijer Turske (1996.-1997.) koji je skinut sa vlasti poslednjim uspešnim, takozvanim postmodernim, vojnim pučem. Interesantno je da je umro jedan dan pre sutrašnje 14. godišnjice tog puča.

Nije mi do pisanja nekrologa, nit' imam vremena ni volje, ali zato sam iskopao jedan prošlogodišnji (mart 2010.) tekst, objavljen samo na mom, sada nepostojećem, "rezervnom položaju". Tekst smatram prigodnim, jer govori o tom puču, a samim tim o Erbakanu.

Memoari političara, diplomata i javnih službenika su suviše često (da baš ne kažem najčešće) pranja sopstvenih biografija, a rekao bih često su i smišljene distorzije istorijske građe. Nije to moja omiljena literatura, no volim da prelistam. Sva sreća pa se na internetu pojave knjige, nikad optuženih, ratnih zločinaca za koje ne bih dao ni pet para, poput Bušove, Decision Points, Blerove, A Journey My Political Life ili Ramsfeldove, Known and Unknown, pa mogu da ih prelistam za džabe.

Međutim, Age of Deception: Nuclear Diplomacy in Treacherous Times, Muhameda ElBaradeja, bivšeg generalnog direktora Međunarodne agencija za atomsku energiju (International Atomic Energy Agency, u daljem tekstu IAEA), sam poručio (sredinom aprila) pre nego što je objavljena (početkom maja). [Zahvaljujući nesposobnosti turskog PTT-a primio sam je tek u subotu.]

Uprkos zebnjama posmatrača (s bilo koje strane) komemorativni miting za tri PPK* aktivistkinje ubijene u Parizu (execution style, kako klišeirizirani izveštaji navode) koji je u četvrtak 17. januara okupio oko 50 hiljada ljudi u Dijarbakiru, Turska, je prošao bez nasilja i provokacija kako komemoranata tako i države. Isto se može reći za sahrane sledećeg dana u trima različitim (neuralgičnim) tačkama Turske -- rodnim mestima ubijenih aktivistkinja u kojima su sahranjene.

To je svakako razlog da se nade i optimizam uložene u najnoviju mirovnu inicijativu -- pregovore između MİT-a (Milli İstihbarat Teşkilatı) turske obaveštajne službe i Abdulaha Odželana, lidera PKK-a -- učvrste. Te nade i optimizam ovdašnjih ljudi (kako Turaka, tako Kurda) je nešto neviđeno u 29 godina koliko traje oružani sukob. Mnogi komentatori u Turskoj uzimaju činjenicu da su ti događaji prošli tako kako su prošli kao neoboriv dokaz da su uslovi za okončanje oružanog sukoba između PKK-a i turske države sazreli.

No, da krenem redom i malim koracima.

Kao što često kažem ono što nazivamo ličnom pričom mnogo lakše dopire do naše ljudskosti. Prosto je jezivo koliko je mali taj broj ličnih priča iz rata koji do nas dopire mahom u obliku izveštaja o broju mrtvih (o "klasifikaciji" tih žrtava da ne govorim). Novinar, autor knjiga i dokumentarista Norman Solomon se ove nedelje vratio iz Avganistana. Uz njegovu dozvolu objavljujem prevod jedne lične priče.

Ko je pročitao moj profil zna da imamo vazda vazda životinja [(trenutno brojno stanje 6 pasa i 6 mačaka i 1 kornjača (tri su otišle svojim putem)]. Ko čita moja pisanija zna da ne pišem blogove o našim ljubimcima (mi ih tako ne zovemo). Malo stvari je dosadnije nego kad "vlasnik" psa/mačke/papagaja (kaj god) uzme da drži banku o njegovom, dakako, specijalnom primerku. Nemam nameru da kršim to samonametnuto (no pets) pravilo. Međutim, rizikujući da ispadnem trivijalan, želim da podelim jednu priču o mačetu, koja me "muči" evo sad već sedam godina, ne bi li možda dobio odgovore na pitanja koja iz priče slede, a koja (pitanja) su predmet čestih (skoro pa filosofsko-religioznih) rasprava između Fu i mene.

U nekom pogledu ovo je gore od Buša. Prvo, zato što je Obama prisvojio pravo da ubija američke građane koje on optuži da su "teroristi" samo na osnovu svoje sumnje ili sumnje od strane CIA, pravo  koje Buš nikada nije javno prisvojio. Drugo, Obama kaže da te vlada može pritvoriti zauvek čak iako si oslobođen na sudu i javno je puštao ideje o "preventivnom pritvoru." Treće, Obamina administracija, proširujući upotrebu napada bespilotnih dronova, tvrdi da SAD ima pravo po međunarodnim zakonima da vrši ubistva bez suđenja u suverenim zemljama sa kojima nisu u ratu.