Poziv sa fejsbuka da prisustvujem ili učestvujem u eventu Random Acts of Kindness Day je provalio kapije sećanja, a poplava istih me je bacila u proleće 1993. prvu godinu emigracije, tačnije prve nedelje emigracije – Budimpešta, Varga Studio.

Šta je zajedničko sledećim naizgled nepovezanim događajima: vojni puč u Grčkoj 1967, otmica i ubistvo Alda Mora 1978, masakr na železničkoj stanici u Bolonji 1980, masakr na Oktoberfestu u Minhenu 1980, neuspešni atentat na papa Vojtilu 1981, potapanje Grinpisovog broda Rainbow Warior 1985. na Pacifiku?

Globalizacija je slobodna trgovina i pomaganje siromašnima. Veliki biznis je snaga dobra. Kandidat sa najviše glasova pobeđuje. Je li tako?

Nije, u sva tri slučaja, a Greg Palast je našao dokumenta da to dokaže.

Ovo je deo teksta na zadnjoj korici Palastove prve knjige "Najbolja demokratija koja se može kupiti novcem" [The Best Democracy Money Can Buy, 2002].

Greg Palast je izuzetna pojava na svetskom novinarskom nebu. Rođen je 1952. u Los Anđelesu. Diplomirao ekonomiju [finance study] u Čikagu početkom sedamdesetih. Novinarstvom se počeo baviti relativno kasno 1997. Međutim, ne za američke medije, oni ga (čast izuzecima poput Harpers magazina) zaobilaze u širokom luku, nego za britanske. Greg piše za Obzerver i Gardijan, a TV novinarstvo radi za BBC Newsnight.

U poslednjih 15 meseci bilo je više dobrih šansi da se napetost između Izraela i Turske spuva. No, kako uglavnom unutrašnja politika diktira spoljašnju to se nije dogodilo.

Do nedavno međusobno "diplomatsko" pljuvanje turskih i izraelskih političara nije pogađalo običan svet. Međutim, tuk na luk politika se nedavno spustila i do tog nivoa (hmm, nivoa). Desetine Izraelaca nadugačko ispitivano po sletanju u Tursku kaže prekjučerašnji naslov izraelskog dnevnika Haaretza. Ko pročita ceo članak videće da je maltretiranju i ponižavanju izraelskih turista u Turskoj prethodilo identično maltretiranje i ponižavanje turskih turista u Izraelu (s tim što će samo pažljivi čitalac ukapirati da su oni maltretirani u procesu izlaska iz Izraela). Zvaničnik ministarstva spoljnih poslova Izraela je požurio da objasni da je maltretiranje Turaka pri ulasku u Izrael rutinska, business as usual, stvar:

Nedavno mi je na jednom blogu rečeno da pišam uz vetar. Ne, nisam se uvredio, naprotiv, jer sam u istoj rečenici upoređen sa Don Kihotom (voleo bih da verujem da poređenje stoji), pa mislim da autor te rečenice nije hteo da me uvredi ili možda i jeste ako se rukovodio onom sada na blogu često raubovanom o ponosu i stidu. No, to uopšte nije bitno. Bitno je da sam se, razmišljajući o pišanju uz vetar, setio Brajana.

Opet dolazi vreme za sadnju drveća. Jeste da bi mnogo bolje bilo da je manje vruće i da je pala barem jedna kiša (zadnja je bila sredinom aprila) ali šta je tu je. Na pazaru se se pojavile mladice, a na nebu oblaci (nadamo se skoroj kiši).

Sadnja drveća je fizički posao, samo ovde je to malo više. U ovim krajevima izreka "nema 'leba bez motike" nema nikakvog smisla jer sa motikom, bar po pitaju zemljoradnje, otprilike možeš da se slikaš, isto važi i za ašov. Zemlja koja je ovde više nego prihvatljiva za zemljoradnju, dapače ubeđuju nas da je super, u rodnoj mi Vojvodini bi verovatno bila klasifikovana kao kamenolom (sad malo nostalgije: nigde nema vojvođanske crnice, meke ko duša... dobro... dosta... idemo dalje).

Čovek nije niotkuda dok mu neko mrtav ne počiva pod zemljom.
(Hose Arkadio Buendija u Sto Godina Samoće, G.G. Markes)

Danas je u 85. godini umro Nedžmetin Erbakan, premijer Turske (1996.-1997.) koji je skinut sa vlasti poslednjim uspešnim, takozvanim postmodernim, vojnim pučem. Interesantno je da je umro jedan dan pre sutrašnje 14. godišnjice tog puča.

Nije mi do pisanja nekrologa, nit' imam vremena ni volje, ali zato sam iskopao jedan prošlogodišnji (mart 2010.) tekst, objavljen samo na mom, sada nepostojećem, "rezervnom položaju". Tekst smatram prigodnim, jer govori o tom puču, a samim tim o Erbakanu.

Na Bliskom istoku se govori/lo "vidi Bagdad pa umri". Jbga, od kada su tamo Ameri napravili pičvajz može se lako desiti da odeš tamo i da se upokojiš pre nego što ga vidiš.

Nastavak kratkog putopisa iz pupka sveta – Istanbula, od subote jednom od tri evropske prestonice kulture za ovu godinu.