Dok sam bio u potpalublju "preštampao" sam jedan tekst o spinovanju tzv. "iranske krize" sa mog (sada pomalo zapuštenog - nepostizavam) privatnog bloga. To je tema koju pratim dosta dugo iz, pretpostavljam, razumljivih razloga -  ne bih voleo još jedan rat na granici zemlje u kojoj živim (generalno ne bih voleo nijedan rat nigde). Pogotovo mi se gadi pomisao da započne na osnovu lažnog preteksta poput onog u Iraku.

Gospodin Mohamed el Baradej, šef Međunarodne agencije za atomsku energiju (International Atomic Energy Agency, u daljem tekstu IAEA), je pre koliko četiri dana (15. septembra) predao, prvo Savetu bezbednosti UN, pa tek onda, juče, upravnom odboru agencije, novi izveštaj o Iranu i iranskim nuklearnim aktivnostima. Izveštaj, za sada, nije javan što je omogućilo (ponovno) spinovanje onoga šta se nalazi u njemu.

Zahvaljujući ranijim kontaktima sa dr Gordonom Prejterom (Gordon Prather), jednim od retkih stručnjaka (atomski fizičar) koji piše, a ne spinuje, o "iranskoj krizi", sinoć sam došao u posed tog izveštaja. Na moj mejl u kome ga podsećam na te ranije kontakte i pitam ga da li bih mogao dobiti izveštaj dr Prejter je odgovorio u roku od nekih 10 minuta mejlom sa atačiranim izveštajem i jed(i)nom lakonskom rečenicom: "needless to say, the report doesn't say what AP says it says".
[nepotrebno reći, izveštaj ne kaže šta AP (Asošijeted pres) kaže da kaže]

Pre neki dan (tačnije, u sredu uveče) Fu je surfovala TV kanalima. Krajičkom oka ugledao sam na jednom (TRT-u -- državnom kanalu) Aru Gulera i rekoh joj da ostane na njemu.

Ko je uspeo da prođe (samo)torturu čitanja zločina protiv prevodilačke delatnosti Istanbul uspomene i grad, Orhana Pamuka, u izdanju Geopoetike, zločinac/prevodilac Mirjana Marinković, taj je upoznat sa imenom Ara Guler (Ara Güler). Za one koji nisu, dovoljno je da upotrebim najraubovanije klišee koji idu uz čikino ime -- fotograf Istanbula, "oko Istanbula", najpoznatiji turski fotograf.

No, vraćam se dokumentarcu koji smo gledali. Po svemu sudeći propustili smo samo najavnu špicu i prva dva-tri minuta, jer smo bez problema uhvatili nit priče, a ona ide otprilike ovako:

Prošli put, pre svega zbog obima, ne pomenuh nijednom rečju kulturu. Neću pokušavati to da nadoknadim, ali počinjem stihovima iz epa Mem i Zin (Mem û Zîn), prvog velikog kurdskog pisca Ahmeda Hanija. Ep je nastao nešto više od veka posle bitke kod Čaldirana, dakle 17. vek. (Izvinjavam se što ni ne pokušavam da prepevavam sa engleskog)

"If only there were harmony among us,
if we were to obey a single one of us,
he would reduce to vassalage
Turks, Arabs and Persians, all of them.
We would perfect our religion, our state,
and would educate ourselves in learning and wisdom..."

23:22 je rezultat glasanja po rezoluciji o jermenskom genocidu komiteta za inostrane poslove američkog kongresa. Neobavezujuća rezolucija, koja poziva predsednika SAD i druge zvaničnike da, od sada pa nadalje, upotrebljavaju reč "genocid" u vezi masakra i masovnih deportacija Jermena u godinama umiruće Osmanske imperije je prošla, dakle, jednim glasom. Za sada nije moguće reći da li će i kada kongres [tzv. full House] glasati o ovoj rezoluciji i time je učiniti obavezujućom.

Umetnost je uvek subverzivna i uvek univerzalna. Ugodno je zauzeti poziciju da su neka dela samo i isključivo kritika jednog sistema, režima, ideologije ili vremena u kome su nastala. Da je to istina velika većina bi imala prilično kratak rok trajanja. Na primer, [samo]zavaravanje je da je Orvel oštro pisao isključivo o totalitarizmu socijalističkog lagera [oni koji ne znaju za nikad štampani autorov predgovor prvom izdanju životinjske farme se, moguće, i dan-danas tako misle].

Film mađarskog reditelja Petera Bačoa "A Tanú", kod nas poznat kao "Krunski svedok", nije izgubio ništa od aktuelnosti četrdesetjednu godinu posle nastanka, iako opisuje sasvim konkretan istorijski period.

Paranoični režimi, baš kao srećne porodice, uvek liče jedni na druge. Za razliku od srećnih porodica nisu dosadni kao teme, kako u umetničkim tako i u dokumentarnim filmovima.

U nekom pogledu ovo je gore od Buša. Prvo, zato što je Obama prisvojio pravo da ubija američke građane koje on optuži da su "teroristi" samo na osnovu svoje sumnje ili sumnje od strane CIA, pravo  koje Buš nikada nije javno prisvojio. Drugo, Obama kaže da te vlada može pritvoriti zauvek čak iako si oslobođen na sudu i javno je puštao ideje o "preventivnom pritvoru." Treće, Obamina administracija, proširujući upotrebu napada bespilotnih dronova, tvrdi da SAD ima pravo po međunarodnim zakonima da vrši ubistva bez suđenja u suverenim zemljama sa kojima nisu u ratu.

Ovog puta s ove strane Bosfora.

Dok sam se ja juče oduševljavao prioritetima SBPOK-a s ove strane Bosfora se širila vest o tome da je blogspot.com/blogger.com zabranjen u Turskoj. Zašto?

Zato što je to odlučio sud u Diarbakiru (od svih mesta), a na žalbu Digiturka, turskog provajdera satelitske TV. Naime, navodno su neki blogeri koristili te guglove blog platforme da prenose fudbalske mečeve turske premijer lige...

Turska je četvrti član veoma eksluzivnog kluba zemalja koje su zabranjivale (i/ili povremeno zabranjuju) YouTube. Ostala tri su Kina, Pakistan i Tajland (sve slobodoljubac do slobodoljupca). No, ta grupica je samo ortodoksnije krilo kluba čiji članovi su Severna Koreja, Saudijska Arabija, UAE, Iran i mnoge druge zemlje koje pokušavaju da cenzurišu internet (ali to čine diskretnije).

Krajem avgusta dnevnik Zaman je objavio da je (u tom momentu) 853 sajta zabranjeno u Turskoj. To je više od 100% povećanja broja od sredine aprila kada ih je bilo "svega" 423. Poslednji high profile slučaj se desio skoro. Radi se o zabrani sajta Ričarda Dokinsa, po tužbi privatnog lica (vratiću se na taj slučaj kasnije u tekstu).

Globalizacija je slobodna trgovina i pomaganje siromašnima. Veliki biznis je snaga dobra. Kandidat sa najviše glasova pobeđuje. Je li tako?

Nije, u sva tri slučaja, a Greg Palast je našao dokumenta da to dokaže.

Ovo je deo teksta na zadnjoj korici Palastove prve knjige "Najbolja demokratija koja se može kupiti novcem" [The Best Democracy Money Can Buy, 2002].

Greg Palast je izuzetna pojava na svetskom novinarskom nebu. Rođen je 1952. u Los Anđelesu. Diplomirao ekonomiju [finance study] u Čikagu početkom sedamdesetih. Novinarstvom se počeo baviti relativno kasno 1997. Međutim, ne za američke medije, oni ga (čast izuzecima poput Harpers magazina) zaobilaze u širokom luku, nego za britanske. Greg piše za Obzerver i Gardijan, a TV novinarstvo radi za BBC Newsnight.

Opet dolazi vreme za sadnju drveća. Jeste da bi mnogo bolje bilo da je manje vruće i da je pala barem jedna kiša (zadnja je bila sredinom aprila) ali šta je tu je. Na pazaru se se pojavile mladice, a na nebu oblaci (nadamo se skoroj kiši).

Sadnja drveća je fizički posao, samo ovde je to malo više. U ovim krajevima izreka "nema 'leba bez motike" nema nikakvog smisla jer sa motikom, bar po pitaju zemljoradnje, otprilike možeš da se slikaš, isto važi i za ašov. Zemlja koja je ovde više nego prihvatljiva za zemljoradnju, dapače ubeđuju nas da je super, u rodnoj mi Vojvodini bi verovatno bila klasifikovana kao kamenolom (sad malo nostalgije: nigde nema vojvođanske crnice, meke ko duša... dobro... dosta... idemo dalje).