Jutros rano, pola sata po ponoći, pet (ili po nekim izveštajima dva) napadača naoružanih Kalašnjikovima je pucalo i teško ranilo gigazvezdu turske folk-pop muzike Ibrahima Tatlisesa, od obožavatelja zvanog Car [Imparator]. Tatlises je izrešetan dok je njegov automobil izlazio iz parkinga jedne privatne TV stanice. Jedanaest metaka je izvađeno iz njega, ali je najkritičnija prolazna rana kroz glavu. Posle četvorosatne operacije je u kritičnom stanju. Ako preživi predviđa se da će ostati paralizovan usled oštećenja mozga. Pored njega u napadu je ranjena njegova asistentkinja Buket Čakidži. Njeno stanje lekari opisuju kao dobro i stabilno.

U proleće 1989. sam radio na filmu 'Panonski vrh' (u originalu Pannon csúcs). Fabula radnje filma nije bitna za ovu priču, ono što je bitno je da nam je trebao zatvor kao objekat. Naravno, ne sećam se koliko scena se u istom snimilo (mrzi me sada da kopam po papirima da tražim scenografski elaborat), ali se sećam da su nam, osim ćelije, "igrali" hodnici, kupatilo i dvorište. Osim toga to nije mogao biti makar kakav zatvor s obzirom da je radnja filma počinjala 1948.

Elem, da ne dužim, od suženog izbora marijaterezijanskih zatvora, izbor je pao na Zrenjaninski zatvor. Dobro je izgledao za naše potrebe, a upravnik se pokazao kao ljubazan i predusretljiv. Na sastanku na kome je posao ugovoren postavio je minimalne i razumne zahteve glede ponašanja ekipe -- držati je na neophodnom minimumu, organizovati ulaz/izlaz u većim grupama, ako baš ne može cela ekipa odjednom [naravno da ne može, moja (scena) mora biti prva, a nema smisla da ostali sede i vrte palčeve dok mi radimo] i, najvažnije, nikakav, ali nikakav kontakt sa zatvorenicima.

Uprkos zebnjama posmatrača (s bilo koje strane) komemorativni miting za tri PPK* aktivistkinje ubijene u Parizu (execution style, kako klišeirizirani izveštaji navode) koji je u četvrtak 17. januara okupio oko 50 hiljada ljudi u Dijarbakiru, Turska, je prošao bez nasilja i provokacija kako komemoranata tako i države. Isto se može reći za sahrane sledećeg dana u trima različitim (neuralgičnim) tačkama Turske -- rodnim mestima ubijenih aktivistkinja u kojima su sahranjene.

To je svakako razlog da se nade i optimizam uložene u najnoviju mirovnu inicijativu -- pregovore između MİT-a (Milli İstihbarat Teşkilatı) turske obaveštajne službe i Abdulaha Odželana, lidera PKK-a -- učvrste. Te nade i optimizam ovdašnjih ljudi (kako Turaka, tako Kurda) je nešto neviđeno u 29 godina koliko traje oružani sukob. Mnogi komentatori u Turskoj uzimaju činjenicu da su ti događaji prošli tako kako su prošli kao neoboriv dokaz da su uslovi za okončanje oružanog sukoba između PKK-a i turske države sazreli.

No, da krenem redom i malim koracima.

Robert Fisk, dopisnik Indipendenta sa Bliskog istoka, je govorio na petom godišnjem forumu Al Džazire, 23. maja. Ovo je tekst njegovog govora.

Moć i mediji nije stvar prijatnih odnosa između novinara i političkih vođa, između urednika i predsednika (plural, prim. prev.). Nije samo o parazitsko-osmotskom odnosu između navodno časnih reportera i neksusa moći koji vlada između Bele kuće, stejt dipartmenta i Pentagona, između Dauning strita, forin ofisa i ministarstva odbrane. U zapadnjačkom kontekstu, moć i mediji su stvar reči - i upotrebe reči.

Radi se o semantici.

Dva puta do sada sam objavljivao kolumne Orhana Kemala Džengiza. On je predstavnik liberalnog-sekularnog dela turskog novinarstva. Pre više nedelja sam hteo da predstavim jednim tekstom predstavnika konzervativno-religioznog dela. Međutim, iz "tehničkih razloga" nisam bio online nedelju dana, a taj tekst Mustafe Akjola je u međuvremenu izgubio nešto od aktuelnosti [da se ne baci, prevod sam objavio na privatnom blogu]. Dobivši dozvolu da propagiram njegove tekstove, objavljujem jedan dragulj, koji mi je svojevremeno promakao jer sam u vreme njegovog objavljivanja bio u Srbiji.

Pre dve nedelje je istekao tromesečni rok koji je Generalna skupština UN-a dala Izraelu i Palestincima da započnu nezavisne i kredibilne istrage mogućih ratnih zločina i povreda ljudskih prava po preporuci izveštaja komisije UN-a, predvođene sudijom Ričardom Goldstonom.

S obzirom na činjenicu da nijedna strana nije uradila ono što je Generalna skupština UN-a od njih tražila, Goldstonov izveštaj ponovo dolazi u fokus onih koji prate UN, Bliski istok ili oba, pa sam mislio da je vreme da se napiše koja o tom izveštaju i događajima oko njega.

Osim toga, prošlo je tačno godinu dana od kada sam se bavio temom (posredno, prevodom teksta) krvoprolića u Gazi.

OK, OK, znam da je naslov odvratni izraubovani kliše. Međutim, nekad i klišei savršeno odgovaraju situaciji. Mislim da je to tako u ovom slučaju.

Sačekao sam 48 sata da vidim da li će nam se nebo sručiti na glavu. Nije, pa ko velim 'ajde da napišem koju o (zaista, ne pišem taj pridev olako) istorijskom meču odigranom u subotu 6. septembra 2008. u Jerevanu, Jermenija, u sklopu kvalifikacija za svetsko prvensto u fudbalu 2010. Jermenija-Turska (0:2). No, kao što (nadam se) taj kliše-naslov nagoveštava ovo je sve samo ne tekst o fudbalu.

Teško je ostati ozbiljan već pri čitanju naslova u Njujork tajmsu "Talibanski lider u tajnim razgovorima je bio varalica", a pri daljem čitanju članka čovek rizikuje ozbiljniju upalu stomačnih mišića. Ukratko, tip koji se predstavljao američkim, NATO i avganistanskim zvaničnicima kao Mula Aktar Muhamed Mansur, koji je navodno drugi čovek talibana (barem te vrste talibana) posle Mule Omara, nije narečeni. To ga nije sprečilo da se sastaje sa zvaničnicima (američkim, NATO i avganistanskim) i da bude vozan NATO avionom na sastanak sa drugim prevarantom - demokraCki izabranim preCednikom Avganistana, Hamidom Karzaijem.