Mejnstrim mediji su poput oglavine ["konjske naočari"]. Pokazuju samo ono što vladajuće elite žele da se pokaže. To je tako na lokalnom i globalnom nivou. Zanimljive stvari se dešavaju u Egiptu, sigurno ne beznačajnoj zemlji Bliskog istoka, a da se malo od toga probije u mejnstrim.

CNN će vas rado obavestiti o problemima pešaka u Kairu, pa čak i o hapšenju reformski nastrojenog izdavača [bez follow up-a, da je čovek pušten dan kasnije], ali vas neće obavestiti o talasu anti-vladinih demonstracija, uprkos zabrani političkih skupova, i brutalnom razbijanju istih. Naravno, nije uputno ljutiti starog prijatelja Hosnija Mubaraka, kome je nedavno odstranjena žuč. Osim toga izveštavanje o tome može stvoriti utisak da je nešto pogrešno u zemlji u kojoj je zagarantovana minimalna mesečna zarada čitavih 35 egipatskih funti [~6,5 $], a neskromni radnici traže povećanje na 1200 [~220 $]. Da nešto možda škripi u zemlji koja je u vanrednom stanju od 1981, gle slučajnosti, od iste godine od kada je aktuelni predsednik zajašio fotelju [poslednji put produženo na dve godine 28. maja 2008. Da l' da viknem "sitno"?].

Teško je reći koja od dve konferencije o nuklearnoj bezbednosti je besmislenija, ona od prošle nedelje pod pokroviteljstvom predsednika SAD u Vašingtonu ili ova koja se juče završila u Teheranu, pod pokroviteljstvom njinog predsednika.

Obe su samo isprazne vedžbe iz PR-a, koje se okončavaju dokumentima koji nikog ni na šta ne obavezuju.

Šta čovek da kaže na vest iz Blica o međunarodnoj tuči zbog WC-a? Da se radi o zemljama (i narodima) koje ne poznajem verovatno bih se nasmejao, slegnuo ramenima i zaboravio. Međutim, pošto to nije slučaj osećam se "prozvanim".

Nije beznačajno kada ljudi koji sasvim sigurno imaju pristup uhu predsednika SAD počnu da razrađuju [i razbacuju] ideje o dvo-državnom rešenju izraelsko-palestinskog sukoba, ma koliko one u ovom momentu izgledale kao konstrukcija na gomili pretpostavki koje tek treba da se realizuju.

Sudeći po dokumentu think tank-a, Centar za novu američku bezbednost[1], naslovljenom "Bezbednost za mir: Postavljanje uslova za palestinsku državu"[2], obnarodovanom prošlog meseca, neki novi vetrovi su počeli da pirkaju u Vašingtonu. Da li će dopreti do avenije Pensilvanija 1600 ostaje da vidimo, ali gledajući sastav think tank-a vrlo je verovatno da hoće.

Ovim pismom koje sam poslao bratancu pre dva-tri dana završavam seriju za početnike. S obzirom da su to samo malo editovana pisma ljudima sa kojima se pišem i pričam, pa po prirodi stvari neke stvari o Turskoj već znaju, stvar nije zamišljena kao detaljni "brifing" o turskoj stvarnosti ali, nadam se, pruža neke osnove, a možda i neko seme preispitivanja.

Pre tačno tri godine ubijen je Hrant Dink, novinar, intelektualac u najboljem smislu te reči, turski Jermenin. Kao sećanje na njega prevodim tekst kojim je grupa umetnika pod nazivom Kolektiv 19. januar propratila instalaciju napravljenu za godišnjicu njegove smrti. Instalacija se sastojala od blizu 8000 imena ubijenih (politička ubistva) od 12. septembra 1980. do tog momenta (broj je zapravo veći) ispisanih belim slovima na crnim karticama i pričvršćenih na crne zidove galerije. Međusobno su ovi kartončići bili povezani belim končićima.

Izvoznici nuklearne tehnologije (NSG - Nuclear Suppliers Group u daljem tekstu NSG) su odobrili kontroverzni plan SAD da prodaje mirnodopsku nuklearnu tehnologiju Indiji, saopštili su delegati 45 država u subotu (juče). Zvaničnici, koji su se sastali u Beču, su uspeli da prevaziđu neslaganja koja su bila najglasnija iz Austrije, Švajcarske, Irske i Novog Zelanda.

Ovom odlukom NSG, koja je po pravilima grupe morala biti doneta koncenzusom, je, tvrdio bih, otklonjena najveća prepreka da se Indija de facto bez potpisivanja Međunarodnog sporazuma o neširenju atomskog naružanja [Non Proliferation Treaty, u daljem tekstu NPT] primi u eksluzivno društvo nuklearnih sila. Plan još mora biti odobren od američkog Kongresa ali niko ozbiljan ne misli da se to neće desiti.

Zaista je teško proceniti šta će ova odluka zapravo značiti, pre svega za pomenuti NPT, za međunarodne zakone, pa i za balans snaga u regionu. Kao i uvek ima dobrih argumenata na obe strane ali da počnemo, kako je red, od početka.

Danas je prvi dan Ramazana (ili Ramadana) meseca posta u muslimana. Kao što većina sveta zna tokom tih 30 dana muslimani ne konzumiraju ništa, ni vodu, ni hranu, ni cigarete, niti praktikuju seks, između izlaska i zalaska sunca. To je takođe mesec praštanja i pomirenja. Post koji se ovde naziva oruč, odnosno uzdržavanje od svih želja tokom dana ovog meseca je jedan od pet stubova islama. Naravno, deca, trudnice, bolesnici i putujući nisu u "obavezi" da drže oruč.

Brian How, 1949-2011 R.I.P.

Šta je zajedničko sledećim naizgled nepovezanim događajima: vojni puč u Grčkoj 1967, otmica i ubistvo Alda Mora 1978, masakr na železničkoj stanici u Bolonji 1980, masakr na Oktoberfestu u Minhenu 1980, neuspešni atentat na papa Vojtilu 1981, potapanje Grinpisovog broda Rainbow Warior 1985. na Pacifiku?