Ko je pročitao moj profil zna da imamo vazda vazda životinja [(trenutno brojno stanje 6 pasa i 6 mačaka i 1 kornjača (tri su otišle svojim putem)]. Ko čita moja pisanija zna da ne pišem blogove o našim ljubimcima (mi ih tako ne zovemo). Malo stvari je dosadnije nego kad "vlasnik" psa/mačke/papagaja (kaj god) uzme da drži banku o njegovom, dakako, specijalnom primerku. Nemam nameru da kršim to samonametnuto (no pets) pravilo. Međutim, rizikujući da ispadnem trivijalan, želim da podelim jednu priču o mačetu, koja me "muči" evo sad već sedam godina, ne bi li možda dobio odgovore na pitanja koja iz priče slede, a koja (pitanja) su predmet čestih (skoro pa filosofsko-religioznih) rasprava između Fu i mene.

Nedavno mi je na jednom blogu rečeno da pišam uz vetar. Ne, nisam se uvredio, naprotiv, jer sam u istoj rečenici upoređen sa Don Kihotom (voleo bih da verujem da poređenje stoji), pa mislim da autor te rečenice nije hteo da me uvredi ili možda i jeste ako se rukovodio onom sada na blogu često raubovanom o ponosu i stidu. No, to uopšte nije bitno. Bitno je da sam se, razmišljajući o pišanju uz vetar, setio Brajana.

 Update

Za pet dana, 12. juna, u Turskoj će se održati parlamentarni izbori. Predizborna kampanja nam je pružila vruće političko proleće, iako je pravo bilo zapravo hladnjikavo i kišovito. S jedne strane gledano prosto je neverovatno koliko predizborna kampanja za izbore sa unapred poznatim rezultatom može biti brutalna, međutim, iako je jasno da će vladajuća partija dobiti i ove (treće po redu) izbore, ulozi su veliki i njihov ishod može bitno uticati na brzinu rešavanja gorućih pitanja Turske. Naime, suspens ovih izbora ne leži u pitanju ko će pobediti, nego u odgovoru na pitanje kolika će ta pobeda biti.

Dva puta do sada sam objavljivao kolumne Orhana Kemala Džengiza. On je predstavnik liberalnog-sekularnog dela turskog novinarstva. Pre više nedelja sam hteo da predstavim jednim tekstom predstavnika konzervativno-religioznog dela. Međutim, iz "tehničkih razloga" nisam bio online nedelju dana, a taj tekst Mustafe Akjola je u međuvremenu izgubio nešto od aktuelnosti [da se ne baci, prevod sam objavio na privatnom blogu]. Dobivši dozvolu da propagiram njegove tekstove, objavljujem jedan dragulj, koji mi je svojevremeno promakao jer sam u vreme njegovog objavljivanja bio u Srbiji.

Čovek nije niotkuda dok mu neko mrtav ne počiva pod zemljom.
(Hose Arkadio Buendija u Sto Godina Samoće, G.G. Markes)

iliti Ponoćni stolar

07:00

- Fu, ajde da ustanemo. Ovi su rekli da će doći u pola osam. -

- Ma ne verujem da će doći ujutro, sigurno će doći posle radnog vremena. Samo još malo. Nisam oka sklopila cele noći.

"Ovi" su momci iz radnje građevinskim materijalom u Mumdžularu, gde uglavnom pazarimo. Obećali su da će doći pre otvaranja, da bi nam pomogli oko mini selidbe. Naime, klavir (dobro, nije klavir, pianino) treba da se najzad izbaci iz našeg budućeg kupatila na mesto za nj predviđeno u dnevnoj sobi. Osim toga garnituru za sedenje

U nekom pogledu ovo je gore od Buša. Prvo, zato što je Obama prisvojio pravo da ubija američke građane koje on optuži da su "teroristi" samo na osnovu svoje sumnje ili sumnje od strane CIA, pravo  koje Buš nikada nije javno prisvojio. Drugo, Obama kaže da te vlada može pritvoriti zauvek čak iako si oslobođen na sudu i javno je puštao ideje o "preventivnom pritvoru." Treće, Obamina administracija, proširujući upotrebu napada bespilotnih dronova, tvrdi da SAD ima pravo po međunarodnim zakonima da vrši ubistva bez suđenja u suverenim zemljama sa kojima nisu u ratu.

Memoari političara, diplomata i javnih službenika su suviše često (da baš ne kažem najčešće) pranja sopstvenih biografija, a rekao bih često su i smišljene distorzije istorijske građe. Nije to moja omiljena literatura, no volim da prelistam. Sva sreća pa se na internetu pojave knjige, nikad optuženih, ratnih zločinaca za koje ne bih dao ni pet para, poput Bušove, Decision Points, Blerove, A Journey My Political Life ili Ramsfeldove, Known and Unknown, pa mogu da ih prelistam za džabe.

Međutim, Age of Deception: Nuclear Diplomacy in Treacherous Times, Muhameda ElBaradeja, bivšeg generalnog direktora Međunarodne agencija za atomsku energiju (International Atomic Energy Agency, u daljem tekstu IAEA), sam poručio (sredinom aprila) pre nego što je objavljena (početkom maja). [Zahvaljujući nesposobnosti turskog PTT-a primio sam je tek u subotu.]

Istinita priča o ekonomskim benefitima NATO-a
[satira, što je ne čini manje istinitom]

Onomad kad se pripremao samit NATO-a u Istanbulu (oktobar 2004.) istovremeno su, logično, tekle pripreme za bojkot i demonstracije protiv istog. Nekoliko organizacija se udružilo u koaliciju zvučnog imena Defol Bush! (Gubi se Bušu! iliti M'rš Bušu!). Prve veće demonstracije su bile već juna te godine.

 

Kad su objavljeni planovi o režimu kretanja za vreme samita, što je eufemizam za režim koji nam je od grada napravio zatvor otvorenog tipa i kad se saznalo da će Kapali čaršija iliti Grand Bazaar biti zatvoren/a četiri dana za sav normalni svet, a jedan dan od ta četiri će biti otvoren za supruge najviših zvaničnika NATO-a, predstavnici Defol Bush!-a su otišli do bazardžija da ih nagovore da bojkotuju taj dan, te da ne otvore dućane tom čoporu dama.

Turska je četvrti član veoma eksluzivnog kluba zemalja koje su zabranjivale (i/ili povremeno zabranjuju) YouTube. Ostala tri su Kina, Pakistan i Tajland (sve slobodoljubac do slobodoljupca). No, ta grupica je samo ortodoksnije krilo kluba čiji članovi su Severna Koreja, Saudijska Arabija, UAE, Iran i mnoge druge zemlje koje pokušavaju da cenzurišu internet (ali to čine diskretnije).

Krajem avgusta dnevnik Zaman je objavio da je (u tom momentu) 853 sajta zabranjeno u Turskoj. To je više od 100% povećanja broja od sredine aprila kada ih je bilo "svega" 423. Poslednji high profile slučaj se desio skoro. Radi se o zabrani sajta Ričarda Dokinsa, po tužbi privatnog lica (vratiću se na taj slučaj kasnije u tekstu).