Gost autor: Marko Ekmedžić

Prihvativši se izuzetne časti da napišem predgovor za knjigu pred vama, nisam mogao a da ne pomislim na ono što je više nego očigledno. Sa Aleksom se, gotovo do u reč, slažem po većini pitanja, pa je moja lična objektivnost u posmatranju ovog dela, može biti upitna. Pred tim razmišljanjem, samog sebe sam zapitao šta je

Milan Nikolić

 ...Frizerima u Srbiji preti nova pošast u godini "vrhunca recesije". Reč je o frizuri  "a la Davis cup", koja je ove nedelje, postala stvar "ultimativnog trenda". Nevolja je u tome što ona podrazumeva manje posla i kreativnosti, dakako, i nižu cenu. Bez obzira na to da

Milan Nikolić

 

Najslađe je pisanje tekstova odmah po povratku iz pozorišta. Večeras je u Beogradskom dramskom premijerno prikazana predstava "Kelerabe su zdrave" u režiji Milice Kralj koja je ovu dramu i napisala. Reč je o njenom prvom komadu, kome se ni sama nije nadala, desilo se, spontano, u traganju za nečim što bi mogla da režira a da pritom uloge poveri upravo ovim glumcima.

Milan Nikolić

Šta god mislili o organizatorima, šetnja nema nikakve veze sa tim. Događa se ono o čemu sam pisao prošle godine u tekstu „Datum“ na ovom blogu. Odnos prema Zoranu Đinđiću odavno je sveden na otužni, ja bih rekao sramni, nivo marketinškog slogana. Da je ikada postojao kao nešto kontinuirano, dosledno i jasno definisano, sigurno je da bismo danas živeli drugačije. I naša pozicija, o kojoj nas svakodnevno izveštavaju, bila bi drugačija. Možda bismo i o sebi imali bolje mišljenje. Moguće je da bismo počeli da se menjamo.

Ali, ništa od toga se nije desilo. Bilo kako bilo, mart mora da dođe. Planeta se ipak okreće, ma koliko mi verovali da je stajanje u mestu jedino moguće. Znam to i po zvonjavi fiksnog telefona. U martu se uvek setim da imam tu spravu u kući. I svi me zovu u šetnju.

 

"A ti dervišino moja, kadija postao, sudiš li, sudiš...Čovek dođe na vlast sa namerom da promeni svet, a promeni sebe...Svet ostane isti a valjalo bi ga iz temelja mijenjati. Samo strah ga drži ovakvijem."

Sreli smo se nekoliko puta. Samo smo jednom "službeno" razgovarali. Tada je, na neko moje pitanje o politici, citirao ove redove iz Selimovićevog romana. I objasnio mi zašto Beograd za njega arhipelag, skupina živopisnih ostrva.

" Smeh je, recimo, umeće ili talenat, koji jako cenim. U stanju sam da volim zbog smeha."

Milan Nikolić

U roditeljsku kuću obično dolazim na Badnji dan i zadržavam se do osmog januara. Božić je zapravo jedini dan koji ceo provodimo zajedno. Štižem šestog, obično popodne. Pre nego što je moja sestra srećno otplovila na Kipar, odmah posle prve zajedničke kafe, usledio bi ritual preturanja slame i traženja darova ispod stola,

 - Nisi primetio tu prenaglašenu potrebu za fasciniranjem? Nizanje šala, gotovo histeričan humor, iščekivanje reakcije, ogledanje efekta u očima nas koji to slušamo? Znaš, sve to krije veliku, suštinsku nesigurnost.

Znam. Odgovaram analitičnoj sagovornici u sebi. Zapravo ćutim. Znam i ne zanima me. Kakav bi čovek ustvari bio ukoliko bih nesigurnost smatrao dovoljno velikim grehom za odustajanje od nekoga? Nesiguran mi zvuči kao najverovatniji

Milan Nikolić

Prošle nedelje je jedna žena održala vatren govor podsećajući svoje "sestre", mlade Muslimanke, na svetost i važnost hidžaba, tradicionalne ženske religijske nošnje. Nastupi tog tipa, mislim na tonalitet, afektiranje, pa onda i na sadržaj izrečenog, obično se karakterišu kao predstava čiste ostrašćenosti, ali u tom glumljenom zanosu, ima mnogo grotesknog i karikaturalnog.

Milan Nikolić

Rivalstvo dve komercijalne televizije čija imena počinju na isto slovo, P naravno, sve više liči na dominantne sadržaje njihovih programa. I u tim sadržajima se slažu kao i u ovom slovu P. Razlike su u nijansama, tek toliko koliko se razlikuju Turci i Latinoamerikanci. I njihove ljubavne stranpututice, filozofska i uopšte misaona lutanja, intimne zgode i nezgode. Razlika je samo u ambalaži. Da konkretizujemo, na Prvoj televiziji znaju da podese svetlo, urede studio, efektno odomaće neku franšizu, postave kadar, naprave špicu. Na Pinku to nikada nisu naučili.

Odnos prema Zoranu Đinđiću postao je kao odnos prema selebritiju kog smo voleli, a njegova vizija je nešto kao evergreen koji ponekad pevušimo. Zato smo tu gde smo.

Danas sam napisao ove rečenice tražeći u moru tugaljivih, jetkih ili sasvim deprimirajućih misli, tempiranih za datum kada naprasno postajemo svesni, odgovorni i ožalošćeni, neko dominantno osećanje, nešto što bi mi dočaralo u kakvom je zapravo stanju uspomena na streljanog premijera Srbije.

I dok, ljudi kao ljudi, vole da oplakuju ili da se ljute, da se žaleći Zorana samosažaljevaju, političari se temeljnije pripremju za datum probuđene svesti. Oni ga imaju unovčiti, u popularnosti i u glasovima, i zato ne ostaju samo na frazama od kojih su ove sa društvenih mreža i uverljivije i iskrenije. Oni imaju projekte.