...

Sigišoara

19. septembar

Umalo se desilo da zaobiđemo Sigišoaru. Nije nam bila baš usput, niko nam nije odgovorio sa neke od internet lista za besplatan smeštaj, a ja nisam mogla da se setim šta je to toliko bitno u tom gradu zbog čega sam ga stavila na moju listu "must to see". Ipak, na Brajanove obazrive pokušaje odgovaranja od skretanja sa rute (koja je od Fagaraša logično vodila ka Transfagarašanu), tvrdoglavo sam istrajavala u nameri da izvozimo dodatnih stotinak kilometara, samo da bismo je posetili.

O Angkor Vatu je teško pisati. Nakon stotine stručnih studija, hiljada turističkih priručnika i bezbrojnih sažetaka za brzo upoznavanje sa jednim od sedam svetskih čuda novog veka, nemoguće je napisati bilo šta a da ne bude ponavljanje. Ali paradoksalno -- ili upravo zbog toga -- dok sam se pripremala za obilazak kompleksa, pa tokom višednevnih poseta hramovima, i sada, kada sam sela da o tome nešto napišem, nisam uspela da nađem nijedno sistematizovano, kratko i uprošćeno objašnjenje sa praktičnim savetima u vezi sa Angkor Vatom i njegovim obilaskom. Ne mislim da mogu da nadoknadim taj propust, ali se nadam da će tekst koji sledi pomoći barem nekom budućem posetiocu Angkor Vata da se bolje snađe kada se nađe pred jednom od najfascinantnijih svetskih građevina, a onima koji tamo nikada neće otići, da steknu makar približnu predstavu kako sve to zapravo izgleda.

28.12.2012—6.1.2013.

Pa šta ako bih se za nedelju dana vraćala istim putem nazad? Kao da bi mi bilo prvi put da vozim istom rutom samo u suprotnom smeru. I kao da i to nema svojih prednosti – recimo tu što podrobno upoznaš pejsaže duž obe strane puta i obavezno se začudiš što si u prvoj vožnji toliko toga propustio da primetiš; a da ne govorim o psihološkom fenomenu zbog kojeg se povratak istim putem nazad uvek čini kraćim nego odlazak njime.

Pre nekoliko dana, na mom Fejsbuk profilu neko je ostavio link za priču o jednom projektu koji govori o biciklima i bicikliranju, ali pre svega o motivaciji, snazi volje, životnim izborima. Kliknula sam, pročitala tekst i, zainteresovavši se, proguglala. Tako sam došla do video-klipa na Jutjubu, koji me je podstakao da pošaljem poruku autoru, s predlogom da svoju ideju predstavi na Blogu B92. Meni se mnogo dopala i nadam se da nisam jedina :)

Gost autor je Milan Lisca

Pošto u subotu odlazim a imam neko posuđe koje sam kupila zbog boravka ovde, na FB grupi za hanojske ekspate oglasila sam selidbenu rasprodaju. I, javi se jedan mladić da kupi rice cooker – to je za ovaj deo sveta verovatno najgenijalniji izum 20. veka.

Dolazi jutros fin momak oko 35 godina. I onako usput, dok testiramo kuvalo, pita me šta sam radila u Hanoju. U jednoj rečenici kažem mu da putujem biciklom godinama a ovde sam pravila pauzu da bih napisala novu knjigu. To izaziva već očekivano oduševljenje. Zatim i ja njega upitam isto – šta radi ovde.

„Predajem engleski. Došao sam pre godinu dana kada se moj otac ubio, a ja sam prsao: ostavio sam posao u korporaciji i napustio ženu. Hteo sam sve da promenim, da radim nešto korisno i plemenito. Moj otac je bio vijetnamski veteran i zato sam izabrao da dođem ovde da pokušam da popravim ono što je on uradio. On je bio artiljerac i nikad nije imao sukob prsa u prsa, ali na svim fotografijama koje je čuvao bile su stotine mrtvih Vijetnamaca po tlu, svi pokošeni. Znaš da je ubijeno preko tri miliona ljudi, od kojih je preko dva miliona civila? Poginulo je oko pedeset hiljada američkih vojnika. Ali istina je da ih je mnogo više nastradalo kasnije, najviše zbog samoubistava.“

Hram majmuna

Na terasi omladinskog hostela u kojem sam odsela, uveče upoznajem Ana-Mariju, mladu Austrijanku koja je ovde došla na treking. Razmenjujemo iskustva o znamenitostima nepalske prestonice koje smo posetile. U dolini Katmandua nalazi se čak sedam različitih mesta koje je Unesko uvrstio u svetsku kulturnu baštinu. Na Uneskovoj listi, svih sedam objedinjeni su u jednu celinu –

2. septembar: Japanski feri

U Japanu je sve dobro organizovano i precizno funkcioniše, pa nisam ni sumnjala da će tako biti i sa ukrcavanjem na feri. No, ovoga puta ta već poslovična japanska tačnost nije mi išla naruku, pošto je po rasporedu, trebalo da uđem na feri tek u 4.30 h ujutru; da sam pešak, već od 2.15 h mogla bih da se ispružim u svom krevetu ili da se banjam u onsenu...

*
Svako indonežansko ostrvo je svet za sebe, kažu poznavaoci. I još dodaju da se nekada toliko razlikuju da, po prelasku s jednog na drugo, imate osećaj kao da ste u drugoj državi, među drugim narodom. Te tvrdnje čine mi se tačnim, iako ni na jednom ne ostajem dovoljno dugo da bih smela da kažem kako sam ga upoznala. Osim Batamija gde sam samo zanoćila, na Sumatri i Javi provela sam po nešto manje od mesec dana, sve vreme vozeći prema jugoistoku. Ipak, na osnovu onog što sam videla i osetila, za prvo ostrvo mogla bih da vežem epitete 'divlje' i 'prenaglašeno' - nedirnuta priroda i ljudi koji preteruju u srdačnosti, oduševljenju, ljubavi prema strancu. Kad je reč o Javi, prve asocijacije su mi 'previše' i 'građanstvo' - jer je to ostrvo prenaseljeno ljudima i prezagušeno saobraćajem, ali istovremeno i pretrpano vulkanima, džunglama, pirinčanim poljima; dok u gradovima poput Džakarte i Džokdžakarte (a verovatno i Bandunga koji sam, nažalost, zaobišla) živi samosvojna građanska klasa kakve nema nigde na Sumatri. Za Bali, treće indonežansko ostrvo na koje sam stigla - i na kome ću se najduže zadržati - od prvog kilometra neminovno vezujem dve slike: valovitog terena i hinduističkih hramova.

5. januar

Morala sam da se penjem više od četiri sata najtežom planinarskom stazom u Tierra del Fuego nacionalnom parku da bih uhvatila signal