15-20. juli 2013.

Okolo-naokolo

Oko Tajlanda sam kružila mesecima, još od januara, otkako sam se sa laoške strane spustila niz Mekong, te prirodne granice ove dve zemlje koju sam potom pratila. Tokom četvoromesečnog boravka u Kambodži, u jednom navaratu prešla sam u Tajland autobusom i stigla do Bangkoka, gde sma ostala tri dana, da bih se potom vratila avionom u Pnom Pen. Pred kraj mog boravka u Kambodži, desetak dana provela sam vozeći severnom granicom ove zemlje, opet s pogledom na Tajland.

Srbi, narod najgostoljubiviji

Kako nam je samo trebao odmor! Od početka novembra pedalali smo gotovo svakodnevno u stalnoj trci sa zimom od koje smo bežali ka jugu. Tu i tamo, sustigla bi nas sa noćnim temperaturama ispod nule, ali dani su uglavnom ostajali dosta topli, pogotovu kada bi sunce ogrejalo. Ali kada smo zagazili u januar, sustigao nas je talas veoma hladnog vremena.

9-15. juli 2013.

Kuda krenuti?

Došlo je vreme da polako napustim Kambodžu. Nigde nisam ostala toliko dugo – čak četiri meseca – manje biciklirajući a više se odmarajući. Pa iako sam se zasitila Kambodžana, njihove kulture, jezika, običaja, i toliko sam željna promene da ću 'baciti' sto dolara ne iskoristivši šestomesečno produženje vize, ipak mi nije lako da je napustim.

Ideja

Već više od mesec dana pokušavam da nađem pouzdan odgovor na pitanje gde se u Kambodži izdaje takozvana 'obična' viza koja se može produžavati neograničeno. Ali jedino što uspevam da saznam je da se kupuje na aerodromu u Pnom Penu i na glavnim kopnenim prelazima – a na kojim tačno, nigde ne piše (ili ja to ne umem da nađem). I dok tako bezuspešno pretražujem internet, šaljem mejlove Ministarstvu spoljnih poslova Kambodže, turističkim agencijama koje navodno mogu sve ako im se plati, vreme mi neumoljivo ističe.

Transilvanija

Ne moramo da gledamo u mapu da bismo shvatili kako smo se nakon istočnih Karpata obreli u Transilvaniji. Razlika je toliko očigledna kao da smo se našli u sasvim drugoj zemlji. Drugačija je priroda, drugačija su naselja, drugačiji su i ljudi. Bilo da okrećemo pedale uzbrdo ili stiskamo kočnice nizbrdo, s obe strane puta pucaju otvoreni vidici na basen nekadašnjeg Panonskog mora.

* Od februara mirujem, živeći kao sav normalan svet. Kuća--škola – to je uglavnom moja maršruta. Imam dovoljno vremena da svakog dana odem makar do obližnjeg jezera, bilo da bih džogirala, bilo da bih se veoma strmim putem uspenjala biciklom do stupe na vrhu. Imam i sportske terene u sklopu kampusa u kome živim, sa profesionalnom stazom za trčanje, sa košarkaškim i odbojkaškim terenima... Rečju, postoje svi uslovi da održavam kondiciju. Osim što me mrzi.

Oko granice
22. novembar

Nikada mi neće biti jasno kako pogranična policija zna da smo negde u
pojasu nejne prinadležnosti podigli kamp. Da li im neko dojavi? Ili
nas sami vide, što nije posebno teško budući da i ne pokušavamo da se
krijemo? U poljsko-ukrajinskoj pograničnoj zoni dva puta su nas
presretali i legitimisali tokom samo jednog dana, a onda

...

24. juli 2012.

17-21. decembar 2012.

– Laos, Vijetnam, Kambodža, Tajland – ti ćeš se raspametiti! Kad jednom tamo uđeš, nećeš izaći godinu dana! – predskazao mi je Vlada u Šangaju.

Iako su mi njegove fotografije sa odmora u tim zemljama oduzimale dah – u najdoslovnijem smislu te reči – htela sam da zadržim rezervu. Velika očekivanja koštala su me brojnih razočarenja u Kini, te ne bih želela da mi se to ponovi u jugoistočnoj Aziji, kao ni bilo gde ubuduće. Zato sam, koliko god mogu, odbacila njegove sugestije i ne nadajući se ničemu, osim još toplijem vremenu, zapedalala ka kinesko-laoskoj granici.