Ana i Stefan iz Piatra Neamta
6-8. septembar

Na ovom putovanju pozitivno me iznenađuju ljudi od kojih to najmanje očekujem, kao što je često slučaj i u životu. Neki stranci, negde u nekoj zemlji, koji mi nisu ni rod ni pomoz Bog, pruže mi tek tako ne samo smeštaj i krov nad glavom nego mi bez zadrše daruju i deo svog srca.  Nemaju nijedan razlog da to učine -- jer teško da ćemo se ikada više sresti ili da ću biti u prilici da im uzvratim -- osim velike ljudskosti.

3. maj

Ovaj pas opasno liči na mene:

- Neutešan je kad ga gazdarica noću veže u kućici.

- Između hrane i otpuštanja

Krajem aprila izlazi moj novi novi putopisni roman “Nomad”, a u maju dolazim u Srbiju (već sam kupila kartu) i ostaću do kraja juna. Planiram tribine i druženja, a biće i nekih zajedničkih bicikliranja.

Za doručkom smo bili samo nas dvoje i par Amerikanaca u kasnim pedesetim. Kako su nas opazili, tako su počeli razgovor na onaj nametljivo-sponatni način, koji sam u sebi nazivala 'američkim' jer sam ga primetila i kod Brajana još prvog dana na Siciliji. Glasno i srdačno, sa mnogo uzvika i smeha, kao pri susretu dobrih starih prijatelja iako se vide prvi i verovatno poslednji put.

Bili su iz Kalifornije, u kojoj je Brajan rođen i gde je proveo rano detinjstvo, što je bio dodatni razlog za ushićenje. Putovali su po svetu već osam meseci, mahom autobusom i vozom, a planirali

22-27. decembar 2012.

Prvi znak da se približavam gradu su ograde oko kuća. Do sada ih nigde nisam videla -- sojenice načičkane uza sam asfaltni put, gotovo na njemu, nisu imale čak ni katance na vratima: kada ukućani nekuda odu, samo navuku spoljašnju rezu – i svi znaju da su odsutni. No kuće nadomak grada ograđene su bambusovim ili drvenim ogradama a na vratima su katanci, iako one ne deluju ni mnogo veće ni bogatije od seoskih. Strah od mogućih lopova ili samo potreba da se svima jasno stavi do znanja gde je granica privatnog vlasništva? Po svoj prilici oboje. Uticaj grada i – rekla bih –  belog čoveka, jedan od mnogih koje ću otkriti narednih dana.

23. septembar

Prošla!

Bilo je čupavo, ali ne zbog papira - njih nisu ni pogledali. Problem je što se odobrava samo 24 h za prolaz. A

ja imam feri u petak, znači, moram da čekam dva dana u Chaitenu. Naravno, redosled saobraćanja buseva i ferija nije usklađen. Njih ima ponedeljkom, sredom i petkom, i satnice im se preklapaju.

Morala sam da čekam da pozovu nekog šefa, koji je, srećom, ustao na pravu nogu, a i razume osnovnu logiku, te je aminovao da me ipak puste.

Ostaje još da dočekam i preživim taj feri i stignem u Puerto Mont. Odatle bi sve

30. oktobar