2016-01-28 19:44:19
Literatura| Putovanja| Život

Darovi i uzdarja

Snezana Radojicic RSS / 28.01.2016. u 20:44
Na samom ulazu u selo, iz kuće iza žičane ograde, jedna žena upravo je izašla da nahrani kokoši. Grabeći priliku, požurila sam da je upitam za dozvolu da kampujem na placu preko puta. Ostaci nekoliko kamenih zidova pružili bi mi dovoljan zaklon od vetra iz kojeg god pravca da noćas udari.

Umesto potvrde koja je u Turskoj uvek dolazila brzo i lako, bez suvišnih pitanja i dugih objašnjavanja, žena je odmahnula rukom, što je moglo da znači mnogo toga, ali je meni ponajviše ličilo na odbijanje, i žurno ušla u kuću. Brže nego što sam stigla da se začudim zbog toga, na prozoru koji je gledao prema ulici pojavio se njen muž. Vratila sam osmeh i ponovila isto pantomimički bogato pitanje, opisujući rukama oblik šatora i upirući prstom u ćošak koji su pravila dva zida naspram njihovog dvorišta. U nekom od tih pokreta mora da je bilo nešto neprimereno za ovdašnje pojmove, jer se čovek bez reči sklonio sa prozora, žustro ga zatvorivši za sobom.
 

Dok budem mirovala, povemeno ću ustupati mesto drugarima cikloputnicima koji nemaju autorsku opciju na ovom blogu. Uslov je da tekstovi budu zanimljvi i elementarno pismeni, te da mi se dopada i napisano a i autorova ličnost :-)   

Moj prvi gost autor je: Zastupnik

Po rekama i banjama naše zemlje ponosne, 1. deo

Posle prvih desetak dvadesetak pređenih kilometara, kad se savlada početni umor, svakog biciklistu uhvati osećaj ushićenosti jer noge same okreću pedale, a pred očima

 
13. avgust
 
U novom blogu pišem o pet najpozitivnijih iskustava i događaja tokom devetogodišnjeg bicikliranja oko sveta. Iako mi je uvek teško da razmišljam u kategorijama 'naj' — jer ne mogu ni da saberem sve viđeno i doživljeno, a nekmoli da ga poredim — kad treba da izdvojim nešto najegzotičnije, tu bez razmišljanja imam samo jedan odgovor: Komodo zmajevi.
 
Najveći živi predatori na svetu, strvinari, kanibali koji naseljavaju dva indonežanska ostrva, na kojima se osećate kao u Parku iz doba Jure. Dugački su i po tri
 
Postoji taj jedan put (od ukupno tri) između velikih japanskih ostrva Honšua i Šikoke, kojim mogu da voze i biciklisti. Nazvan je Shimanami Kaido Expressway, jer to jeste autoput, ali celom njegovom dužinom, pa i malo duže, proteže se biciklistička staza. To je nekih 75 kilometara, delom zasebnog puta, delom odvojene trake za dvotočkaše (i, naravno, pešake). Najvažnije u vezi sa tom rutom je da vodi preko više malih ostrva koja su povezana mostovima.
 
Za mene ima nečeg neodoljivo
 
Završila sam rukopis knjige Planeta Japan(aca), pročitao ga je urednik Dragan Milenković, naš poznati japanolog i nekadašnji direktor I.P. Prosveta, koji knjigu opisuje kao" drugačiju i pravo osveženje na našoj putopisnoj sceni". Rukopis se trenutno nalazi na lekturi, a ilustrator radi na mapi koja će omogućiti čitaocima da i vizuelno prate moje kretanje po Japanu.
  
Putopis govori o mom šestomesečnom putovanju biciklom od najsevernije do najjužnije tačke Japana, ili od Hokaida do Okinave. Tokom tih šest meseci kampovala sam u parkovima i šintoističkim
 

DSCF2550.JPG*

Čang Mai je verovatno jedini grad na Tajlandu za koji će svi posetioci – i mladi i stari, i oni željni provoda i oni što traže mir i oni koji predano obilaze istorijske znamenitosti – složno ustvrditi da im se dopada. Za same pak Tajlanđane, on je kulturni simbol nacije zbog velikog broja hramova u njemu – čak tri stotine, što je skoro jednako broju hramova u Bangkoku koji je nekoliko puta veći.

 

 

Seiya sam upoznala veče nakon mog osvajanja Sata Misaki, u parku u kome sam kampovala. Tu sam se prebacila iz zvaničnog kamping prostora Odomari, nekoliko sati pre njegovog dolaska. Jedini razlog mog premeštanja na svega četiri kilometara udaljeno mesto bile su utičnice u toaletu parka. One su značile da ću moći bez žurbe da radim na mom notbuku pišući novi tekst i sređujući fotografije za blog. Do mraka sam sve završila, ali je postavljanje na internet moralo da sačeka – park se nalazio izvan dometa operatera čije usluge koristim. To je
 

CETRNAEST SLIKA (koje se mogu citati i kao foto-reportaza)

1.
Nered ispred satora, koliko da se stvori atmosfera doma u vreme pripreme vecere. Pred spavanje, sve cu to pospremiti, spakovacu posudje i gorionik, sklopiti Crazy creek stolicu, iako ce mi ujutru ponovo biti potrebni. Zivot na drumu naucio me je da i usred noci treba biti spreman na brzi pokret. Nekad zbog iznenadnog nevremena poput monsunskih kisa ili tajfuna, kad voda navre sa svih strana, ili olujnog vetra koji moze da mi polomi taj krhki krov nad glavom, nekad zbog nepozeljnog posetioca koji slucajno nabasa, pa procenim

 
13. oktobar 2019.
Nedelja je i u Vrdniku je pijaca. Kupujem jabuke i krećem uzbrdo prema Jasku (ovdašnji stanovnici tako menjaju ime Jazak po padežima). A taj naziv manastira veruje se da je nastao je zbog toga što se manastir nalazi u procepu, jazu između dva brda. Kako god, zdanje se zaista smestilo u omanjoj udolini, između dve fruškogorske padine.
16.jpg?zoom=1.5&resize=736%2C552
 

25. septembar
Primećujem da su ljudi na Honšuu dosta opušteniji od svojih zemljaka na Hokaidu. Ne ustežu se da me pogledaju znatiželjno, da mi mahnu u prolazu, da mi upute osmeh. Čini mi se kao da su slobodniji prema strancima, nisu toliko uzdrzani, i ujedno su i radoznaliji.
 
*
Scena prva:
Nakon dugog tunela bez trotoara za pešake i bicikliste, još u stresu od svih kamiona koji su projurili pored mene, sjurila sam se nizbrdo i, ugledavši Lawson, ukočila na parkingu ispred prodavnice. Prošla sam pored
 

Snezana Radojicic

Snezana Radojicic
Datum rоđenja:  10.11.1967 Pol:  Ženski Član od:  09.05.2011 VIP izbora:  109 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana