1.
Čim sam prvi put pomenula da ću na Tajvan, javio mi se Fejsbuk prijatelj Vlada Kolaj, koji tamo ima prijatelja. Predstavio mi ga je kao prebogatog šezdesetogodišnjaka, sa dva braka iza sebe i četvoro dece, te ocem od skoro sto godina, o kome se brine, a saznala sam i da je vlasnik dva sprata u zgradi u centru Taojina, u koji dolecem.

Ime mu je Dzordz Jang, a u prepisci koju smo zapoceli, pokazao se kao vrlo sazet i praktican sagovornik. Pitao me je sta mi treba, rekao da će me docekati na aerodromu, ponudio mi smestaj, pozvao me da sa njegovom porodicom docekam Kinesku

 
Trebalo je da mi se SAMO zalemi jedna žičica na kablu za napajanje laptopa. Pokidala se pa se gubio kontakt i zato se baterija nije punila.
U servisu računara rekli su mi da to ne mogu da urade jer ne znaju.
"Znam ja", rekoh. Odrasla sam u kuci prepunoj kablova, činčeva, strujnih kola... "Samo mi dajte lemilicu."
Nemaju.
"Kako nemate lemilicu u servisu kompjutera? Kako popravljate kvarove na maticnoj ploci?"
Ne popravljaju. Pozovu proizvodjaca i oni onda pošalju
 

1.
40330216_10214395748182334_3034730845182099456_n.jpg?_nc_cat=0&oh=98bd03d8af3a19132a6afa0ad234e5d7&oe=5C33B3D2Nakon tri meseca na jednom mestu, duh i telo jedva čekaju pokret. Ali čak ni nomadu poput mene, vazda sviklom na kretanje i stalne odlaske, nije uvek jednostavno da samo potrpa sve u bisage, ove okači na bicikl i otisne se na put. Treba najpre raščistiti

 

8. oktobar 2019.

Ne zaboravi masku za oči za spavanje. I jednu dodatnu merino majicu. Ujutru dodaj četkicu u neseser. Naočari za čitanje u torbicu oko struka. Platnu karticu i novac u nepromočivu torbicu. Namesti krevet jer će te sve dočekati kako si ostavila. Isključi bojler, produžne kablove, zatvori ventil u kupatilu…
Ne mogu, zaista ne mogu sve ovo. Mnogo mi je lakše kad stalno putujem i samo idem dalje i dalje, ne brinući se o tome šta imam, šta ostavljam, šta moram da uradim i šta nikako ne smem da propustim. Predugo živim slobodno i sad mi je sve

 

Dan peti, 10. oktobar

*

Za razliku od prethodnih dana kada sam mahom gurala od ujutru do kasnih popodnevnih sati da bih tek predveče naišla na deonice kojima mogu da vozim, današnji dan počeo je skoro pet kilometara dugim spustom. Put je veoma dobar, zemljani, bez kamenja koje izviruje na sve strane, bez džombi i rupa.

Rano je i prohladno. Kada dunem, u vazduhu ostaje beli trag. S moje leve strane, iza prvih planina koje mi se čine nadohvat ruke, izviruju snežni vrhovi Anapurna Himalaja. Najviši pripada Anapurni II, špicast je i po obliku me neodoljivo podseća na Očnjak na Prokletijama, samo što je od njega viši za oko 6.000 metara.

 

*
Nista od ovaca, idem kolima. Vozac mi se predstavlja kao Alij i odmah naglasava da nije Kirgiz, vec Dungan - pripadnik najvece ovdasnje etnicke manjine, poreklom iz Kine, ali islamske veroispovesti. Raduje se sto govorim ruski, jer cemo moci da pricamo.

Put je u pocetku odlican. Alij kaze da su ga pravili Kinezi, povezujuci Kinu sa Kirgizijom. Prisecam se da je jedan od mojih planova bio da predjem preko prevoja Kašgar, koji je i granicni prelaz izmedju ove dve zemlje. Ali nakon pedeset kilometara, odvajamo se na makadamski truckavi drum koji vodi na jezero Son-Kul. Veoma je

 

29. januar

Iako sam skoro deset dana u Čileu, nisam baš imala prilike da upoznam prave Čileance, da steknem neki određeniji utisak o njima. U nekom od tekstova pomenula sam da me Panamerika, ruta kojom se krećem, najviše podseća na Camino de Santiago - mnogo putnika, nomada, stranaca uopšte, a lokalno stanovništvo naviklo na njih i manje-više sve gleda kroz turizam. Međutim, čak i tako, počinjem da polako upoznajem ovaj narod.

Juče, šetam Puerto Natalesom, gradićem u kome se odmaram nekoliko dana čekajući bolje vremenske prilike za vožnju kroz nacionalni park

 
Ostrvo Kjušu povezano je sa Honšuom mostovima i podvodnim tunelima. Ovi potonji građeni su još sredinom tridesetih godina prošlog veka. Prvi od njih nazvan je Kanmon, a svečano je pušten u rad 1942. Najpre železnički, pa automobilski, a na kraju i pešački tunel.
 
Na dubinu od skoro sedamdeset metara ispod nivoa mora silazi se liftovima. Dovoljno su veliki da i moj natovareni Surfi stane unutra. Jedan Japanac pritisne dugme B (basement), a lampica zatreperi kod slova G (ground),
 

*
Ujutru, hvatam gradski autobus do zapadne stanice. Odatle polaze marsrutke i zajednicki taksiji za Kočkor - moju danasnju odrednicu.

Vozac autobusa divlja, i na kruznom toku juri pravo na drugo vozilo. Stojim na prednjoj platformi, gde nema guzve, i lepo vidim da ce se sudariti. Jeste da ima prvenstvo, ali valjda ne zeli epitaf sa tekstom: 'Ovde lezi onaj sto je imao prednost'.

Snazno gazi kocnicu - i ja letim na pod. Ne mogu da zaustavim pad iako pokusavam da se uhvatim za neku rucku, a i putnik do mene bezuspesno nastoji da me pridrzi.

Psujem ga na sav glas.

 

Dan jedanaesti, 16. oktobar

 

*

Sa poslednjeg konaka na Anapurna kružnoj ruti svi kreću veoma rano, već oko četiri ujutru. Do prevoja Thorung La ima oko pet sati pešačenja i onda slede tri sata spusta do prvog sela na suprotnoj strani planine.

Trpezarija gostionice u Thorung Pediju, gde sam odsela, puni se planinarima koji su spremni da krenu samo dok doručkuju. Ja sam sve to već obavila u mojoj sobi samo čekam na mog nosača Kimala da mi da znak pa da pođemo. Ali vreme prolazi, planinari odlaze, a mi čekamo na Kimalove prve klijente. Ispostavlja se da je se sa njima dogovorio za sat i po kasnije.

 

Snezana Radojicic

Snezana Radojicic
Datum rоđenja:  10.11.1967 Pol:  Ženski Član od:  09.05.2011 VIP izbora:  109 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana