10-11. septembar 2013.

Skoro je ponoć a iz susednog hostela pevaju na sav glas. Veselo neko društvo, pripito sudeći po glasovima. Nemam ništa protiv, samo bih da ipak malo dremnem. Taman se mašim za one čepiće za uši, kad začujem: "Živi sretna u slobodi... Jugoslavijo, Jugoslavijo!"
Ustajem kao zombi, oblačim se, izlazim iz sobe i pokušavam da izađem napolje. Vrata hostela su zabravljena

*

Kada sam negde po isteku drugog meseca mog boravka na Balkanu kupila avionsku kartu za Tajland, bila je to isplanirana odluka koja nije ishodila iz mojih trenutnih osećanja i želja. Do njih nisam uspevala ni da doprem zbog vrtloga u kome sam se nalazila, a koji me je svakoga dana vukao prema drugom gradu, novoj tribini i društevnim aktivnostima kakve nisam imala ni u studentskim danima. Sada su mi nepromenjivi datum leta i novac koji je nepovratno prebačen s mog računa na račun avio-prevoznika predstavljali garanciju da će svemu tome zasigurno doći kraj. Pogurala sam sebe i jedva čekala da krenem.

Iako sam potiskivala sva pitanja na koja nisam mogla da odgovorim sa pouzdanjem dok se ne budem ponovo  izmestila, povremeno su me ipak zaskakala. Šta ako zaključim da ne želim da nastavim putovanje? Šta ako mi nije više do toga? Ako se ispostavi da sam se zasitila? Bilo bi nepraktično a i prilično skupo vratiti se čak na drugi kraj sveta da bih to utvrdila. Ali nisam znala kako bih drugačije osigurala sebi uslove da to saznam nego tako što ću nastaviti da radim sve isto kao i pre 'balkanske pauze'.

Izbor Tajlanda kao nove startne tačke pokazao se kao dobar jer sam znala šta me tamo čeka, budući da sam ranije provela tri meseca vozeći po istoku i severu te zemlje. Volela sam Tajlanđane, njihovu ljubaznost i spremnost da pomognu drugome, njihovu uređenu i veoma bezbednu državu, kao i sve one prednosti koje verovatno primećuje samo cikloputnik: tuševe na besprekorno čistim benzinskim stanicama, besplatnu internet konekciju u kafeima Amazon koji se nalaze u sklopu njih, lanac prodavnica seven-ileven sa bogatom ponudom zapadnih proizvoda, poput hleba i nes kafe bez kojih nikako ne mogu, slobodu da se kampuje bilo gde. Od prvog ulaska u Tajland ponavljala sam da je ta zemlja idealna za nomade.

*

Prvi bicikl za moje putovanje oko sveta poklonio mi je prijatelj. To je bio jedan maunti bajk, star trideset godina. Koštao je oko 40 evra – prema rečima mog darodavca. Iako su sa njega ponekad otpadali delovi, prešao je 33,000 km natovaren sa 40 kg tereta. Njime sam se popela na Himalaje, na 5,416 m visok Thorung La pas, i prepedalala pustinju Gobi. Ostao je u Irktursku, 2014, kod drugog mog prijatelja, gde čeka da ga jednog dana, kada opet budem imala svoju kuću, dopremim nazad.

Drugi bicikl kojim sam nastavila kotrljanje poklonio mi je isti onaj prijatelj sa početka. Napravio

Gost autor: Bryan Keith

Među nekolicinom stranaca koji me prate preko Fejsbuka, nalazi se i Riki Li. Verovatno nikada nisam otvorila njegov profil, ali moguće je da sam lajkovala neku njegovu fotografiju - sa biciklističkog putovanja, dakako. No ono čega se sasvim sigurno sećam je da smo komentarisali iste objave cikloputnika na grupi Warm Showers. Preko jedne od njih - one koju sam ja postavila uoči ulaska u Maleziju a u vezi sa rutom koju sam želela da napravim kroz tu zemlju - Riki me je javno pozvao da budem njegov gost kada budem dopedalirala u maležansku državu Penang. Naravno, prihvatila sam.
Maleziju naseljavaju tri velike etničke skupine -- Malejci, Kinezi i Indijci, a što se mene tiče, potpuno mi je nevažno kod pripadnika kog naroda ću odsesti. Zapravo me je obradovalo saznanje da će me nakon Malejaca Radžija i Zula u Alor Setaru, te Indijca Afika u Bedongu, sada ugostiti i jedan Kinez. Ne samo što ću tako bolje upoznati Maleziju, već ću imati i više materijala za priče.

***

Pozivam vas da dođete na neku od putničkih tribina koje ću naredna dva meseca držati u pedesetak gradova na Balkanu. Iako je povod za moj dolazak objavljivanje nove knjige, ovo će biti putničke tribine na kojima ću govoriti o svom, sad već epskom putovanju biciklom koje je započeto 2011. kao krug oko sveta, ali se u međuvremenu pretvorilo u nomadski način života.

22-24. mart 2013.

*

U stvari je dobro što sam u Pnom Pen morala da dođem autobusom. Da sam stigla biciklom, nikad ne bih prisustvovala dočeku koji turistima priređuju tuk-tuk vozači.

Minibus u kojem sam bila još se nije ni zaustavio, a dvadesetak muškaraca potrčalo je za njim. Iako sam već nekoliko meseci u ovom delu sveta, među Azijatima, nisam potpuno prihvatila njihove običaje. Još uvek me zbunjuju razlike u odnosu na belog čoveka i njegovo ponašanje. A u ovakvim slučajevima, kada je nešto neočekivano, što do tada nisam doživela, te razlike me i onespokojavaju.

Za razliku od Evrope, Azija živi napolju. Od trenutka kad otvori oči pa do polaska na počinak, i mlado i staro nalazi se na ulicama. Napolju se radi, druži, uči, obeduje, drema. Zapadnjaka može da nervira nedostatak bilo kakve privatnosti, jer i njegova je ugrožena radoznalošću ljudi koji bi sve da vide, taknu, omirišu. Ali ako želi da sazna nešto o ovdašnjem životu, dovoljno je samo da izađe i pokupi gotove priče.

Toga ponovo postajem svesna kada nakon mesec i po dana napravim pauzu od pisanja i krenem na kratku turu do obližnjeg vidikovca.

Pre tri godine, baš na današnji dan, spakovala sam moj bicikl i bisage u autobus za Bratislavu, da se tamo sretnem s čovekom s kojim ću krenuti na put oko sveta. Danas, tačno tri godine kasnije, pakujem stvari u ogroman... kineski ruksak, a bisage i bicikl ostavljam u Irkutsku, odakle za nekoliko sati vozom krećem za Moskvu (četiri dana jahanja) a iz nje avionom za Beograd.

To je ta vest iznenađenja -- vraćam se privremeno. Vraćam se zbog knjige koju objavljujem. Treba da budem tamo kad izađe, da joj pomognem. Odvojila sam dva meseca za to - mesec dana za pripremu, štampanje i organizaciju svega, i mesec dana za promocije.