(fotografije ce nažalost izostati, iz razloga navedenih u prvom delu ovog posta)

 

Jedan od mnogih problema sa kojima se sreću stranci u Kini je internet. Kineska vlada ne samo što je zabranila pristup na preko dve hiljade sajtova, evropskih i američkih dakako, nego je i one koji su dozvoljeni veoma teško a katkad i nemoguće otvoriti budući da se i njihovo učitavanje ometa zavisno od trenutne političke situacije. Logiku po kojoj su neke veb-adrese dozvoljene a druge nisu, vide samo oni koji ih aminuju ili osuđuju na izganstvo. Primera radi, kako objasniti to da je Googlova galerija Picasa zabranjena dok je Flickr dozvoljen?

 

*

Prešla sam preko sto kilometara i više ne mogu ni da sedim na biciklu. Ruke mi trnu i ne znam kako da držim volan. Sva sam ulepljena od znoja. Počinje da me nervira kad se motoristi koji me preteknu osvrnu za mnom osmehujući se i kad mi neko dobaci srdačno: „Hello!" Za danas mi je dosta i bicikla i sparine i vlage i novih predela i ljudi. Sve što želim je da se negde smestim i odmorim.

Tako skrećem u prvo prostrano dvorište u kome je parkiran kamion a iza velike kuće se nalazi čistina. Osmotrim ne približavajući se previše pa se predomislim zaključivši da tu ipak neće biti dobro pošto je otvoreno ka drumu. Već pravim polukrug da se vratim natrag na put, kada iz kuće izađu dvojica mladića. Indijci.

 

IMG_0846-300x225.jpgKada putniku na biciklu pomenete Euro Velo 6, njegova prva asocijacija biće Dunav. Iako ova biciklistička ruta, koja počinje na Atlantskom okeanu, vodi pored nekoliko reka, više od polovine njene celokupne dužine prati tok Dunava, skoro od njegovog samog izvora do Crnog mora. Na tom putu, tamo gde Dunav na mapi ćurliče praveći se važan što je

 

(Ili još jedna priča na temu: „Ko kuca, otvoriće mu se“)

 

DSCF5557-300x224.jpgNe znam za ostale pisce, ali kada bi mene neko pitao kakvi uslovi su mi potrebni za pisanje romana, odgovorila bih: „bolnički mir“. Tokom dve i po godine života na drumu, odvikla sam se od bilo kakvog komfora, pa sam skoro sve moje blogove – a među njima ima, sklona sam da verujem, i nekoliko sasvim dobrih priča – napisala u šatoru, sa notbukom na kolenima, iskrivljena od bola u leđima, i katkad u velikoj buci jer sam kampovala blizu puta, naselja a nekad i aerodrosmkih pista. Ali za pisanje knjige, znala sam, potreban mi je potpuni mir i minimum uslova kao što su zasebna soba, struja i barem povremeno dostupna wifi konekcija radi provere nekih informacija.

 

2-10. maj

Dan prvi

DSCF8450.JPGNapuštamo Poti rano ujutru. Vozimo prema Zugurdiju, poslednjem gradu na našoj ruti, posle kojeg se, sudeći prema mapi, možemo nadati samo selima. A ko zna šta u njima ima, odnosno nema. Zato je bolje da se mi oprskrbimo hranom za dva-tri dana, a dotle ćemo, valjda, dopedalati do Mestije, prestonice Svanetija.

 

22-24. mart 2013.

DSCF7676.JPG

*

U stvari je dobro što sam u Pnom Pen morala da dođem autobusom. Da sam stigla biciklom, nikad ne bih prisustvovala dočeku koji turistima priređuju tuk-tuk vozači.

Minibus u kojem sam bila još se nije ni zaustavio, a dvadesetak muškaraca potrčalo je za njim. Iako sam već nekoliko meseci u ovom delu sveta, među Azijatima, nisam potpuno prihvatila njihove običaje. Još uvek me zbunjuju razlike u odnosu na belog čoveka i njegovo ponašanje. A u ovakvim slučajevima, kada je nešto neočekivano, što do tada nisam doživela, te razlike me i onespokojavaju.

 

Mnogi čitaoci mog bloga pitaju me kako da krenu na kraći ili duži put biciklom i predlažu mi da napišem nešto o tehničkim detaljima u vezi sa takvim načinom putovanja. Radi njih i svih onih koji bi da se upuste u avanturu na dva točka, pokušaću da sažmem svoje skoro dvogodišnje iskustvo na drumu u kratak i lako razumljiv vodič, u kome će najviše mesta biti posvećeno specifičnostima cikloturinga. Teme koje su zajedničke mnogim outdoor aktivnostima – poput izbora kamperske opreme i njenog korišćenja – biće obrađene sasvim kratko; opširniji saveti i uputstva o tome mogu se naći u Kamperskom vodiču, koji se u nastavcima objavljuje na portalu Q-Sphere.

 

12-16. avgust

*

DSCF1417.JPG

Samo mi se u Turskoj dešavalo da u svega par kilometara stane pregršt dobačenih pozdrava i reči dobrodošlice od prolaznika i vozača, srdačno navođenje do mesta koje tražim, te brojni neverovatni susreti zbog kojih mi se činilo da sam došla na najgostoljubivije mesto na planeti. No isto se ponavlja evo sad, u Kazahstanu, i to kako sam ušla u Uralsk.

Izašavši iz net-kafea koji sam posetila odmah nakon obilaska mosta, kod mog bicikla ugledah neku ženu koja me je očito čekala.

 

5575-1024x783.jpg

Suhana Gautam je ćerka vlasnika hostela u kojem sam odsela. Njeno ime znači „dobro obučena“, a prezime Gautam kazuje da pripada kastinskom redu iz kojeg je potekao i Sidarta (kasnije Buda). To je visoka kasta i Suhana u levoj nozdrvi ima mali pirsing što je obeležje njene kaste. Nošenje ovog obeležja danas nije obavezno, ali više od polovine žena u Nepalu, hindu porekla, ima malu minđušu u levoj nozdrvi.

 

 

Efes

DSCF5176.JPG

Nema Turčina koji se neće ozariti na pomen Efesa i ponosno vam reći: “Guzel!” I s punim pravom. Ovo mesto je toliko veliko, a ostataci antičke kulture su toliko dobo očuvani, da ćete ostati udivljeni sve i da o arheološkim nalazištima iz Starog sveta mislite samo kao o gomili kamenja.

DSCF5180.JPG

 

Snezana Radojicic

Snezana Radojicic
Datum rоđenja:  10.11.1967 Pol:  Ženski Član od:  09.05.2011 VIP izbora:  109 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana