Nacionalni specijalitet sa Zlatara je pita od elde, kako se heljda zove u ovdašnjim selima u kojima se gaji. Tajna njenog spravljanja nije toliko u sastojcima – heljdinom brašnu, punomasnom zlatarskom siru i kajmaku te domaćim jajima, koliko u korama, zapravo debelim palačinkama koje se peku prve. Svaka zlatarska domaćica ima svoj recept za idealnu žitkost testa i gustinu fila kojim se palačinke izdašno premazuju,

18. april, šesti dan u Gobiju

Mongoli se kasno bude i kasno otvaraju svoje radnje. To sigurno ima veze sa klimom u ovom podneblju, jer u pola sedam kada ja ustanem toliko je hladno da mi na oči krenu suze.

Miriše na sneg. Ne mogu da se setim koliko dana sam već u pustinji, ali sigurna sam da nije mnogo iako mi se čini kao da sam u nju ušla pre nekoliko godina. I svakog dana sve mi je teže i uslovi su

Prvi kilometri u Albaniji

Pomalo sa strepnjom, no više sa uzbuđenjem prešli smo granicu sa Albanijom. Vozeći obalom Bojane prema Skadru, prolazimo kroz nekoliko manjih naselja koja sva izgledaju slično -- neugledno i siromašno. Sa većine prozora i terasa landara veš i odeća, mahom dečija, što nepogrešivo govori o brojnim članovima domaćinstava. Izgleda da ovde mnoge porodice

Suhana Gautam je ćerka vlasnika hostela u kojem sam odsela. Njeno ime znači „dobro obučena“, a prezime Gautam kazuje da pripada kastinskom redu iz kojeg je potekao i Sidarta (kasnije Buda). To je visoka kasta i Suhana u levoj nozdrvi ima mali pirsing što je obeležje njene kaste. Nošenje ovog obeležja danas nije obavezno, ali više od polovine žena u Nepalu, hindu porekla, ima malu minđušu u levoj nozdrvi.

Urumci, 7-10. oktobar

Učitelji engleskog

Zavidim svima kojima je engleski jezik maternji jer u inostranstvu uvek mogu da rade kao učitelji. To nije nimalo lak posao, ali predstavlja sigurno parče hleba bezmalo svugde na zemaljskoj kugli. Pa ukoliko neki Englez, Amerikanac ili Australijac žele da putuju a nemaju dovoljno sredstava, mogu da polažu testove za učitelja i da vrlo brzo dobiju zaposlenje. Radni staž učitelja obično počinju u azijskim zemljama ali već nakon dve godine mogu da iza beru drugi grad ili drugu zemlju – i tako na svakih nekoliko godina, dok im ne dosadi ili dok ne odluče da se negde skrase.

...kada govorimo o bajkama

2-5. septembar 2012.

Moja domaćica u Biškeku, trideset-deveto-godišnja Poljakinja Renata, učiteljica jezika u kirgizijskoj prestonici, otvarala je vrata svog jedno-sobnog stana svim putnicima koji bi joj se javili preko Kauč surfinga. I sama je mnogo putovala, uglavnom u ličnoj režiji -- nema kontineta

(Ili još jedna priča na temu: „Ko kuca, otvoriće mu se“)

Ne znam za ostale pisce, ali kada bi mene neko pitao kakvi uslovi su mi potrebni za pisanje romana, odgovorila bih: „bolnički mir“. Tokom dve i po godine života na drumu, odvikla sam se od bilo kakvog komfora, pa sam skoro sve moje blogove – a među njima ima, sklona sam da verujem, i nekoliko sasvim dobrih priča – napisala u šatoru, sa notbukom na kolenima, iskrivljena od bola u leđima, i katkad u velikoj buci jer sam kampovala blizu puta, naselja a nekad i aerodrosmkih pista. Ali za pisanje knjige, znala sam, potreban mi je potpuni mir i minimum uslova kao što su zasebna soba, struja i barem povremeno dostupna wifi konekcija radi provere nekih informacija.

Gost autor: Klub putnika

Mape nevidljivog Balkana: Vodiči kroz regiju za putnike, ne turiste

Jeste li znali da se u Beogradu kod PMF-a nalazi Ćošak Salvadora Dalija, tabla tipična za označavanje ulica i trgova, ali iskrivljena pod pravim uglom i smeštena u ćošak. 

2-10. maj

Dan prvi

Napuštamo Poti rano ujutru. Vozimo prema Zugurdiju, poslednjem gradu na našoj ruti, posle kojeg se, sudeći prema mapi, možemo nadati samo selima. A ko zna šta u njima ima, odnosno nema. Zato je bolje da se mi oprskrbimo hranom za dva-tri dana, a dotle ćemo, valjda, dopedalati do Mestije, prestonice Svanetija.