/Zbog problema sa sporom konekcijom, poslednje fotografije nisu mogle da se učitaju u punoj rezoluciji./

13. septembar

Pošto sam islikala Cape Soya, sebe i bicikl ispred spomenika najsevernijoj tački kopnenog Japana, krećem na jug. Za promenu, vetar me ne udara čeono, već je skoro leđni. Predeli su sasvim drugačiji nego sa strane Japanskog mora. Ovde je sve nekako pitomije, možda bi prava reč bila – blaže. Blaže su boje, blaže linije, blaži vetrovi. Čini mi se da se nikada nisam ktorljala kroz lepše predele.

Krenula tako jedna Ciklo-Crvenkapa u posetu rodnim mestima svojih roditelja, a sve sama, na dva točka, kroz šume i preko planina. Na vuka nije naišla, samo na dobre ljude koji su joj pomogli da se posle šest dana živa i zdrava dokotrlja svojoj kući.

*

Tog leta po glavi mi se uporno motala ideja o samostalnoj turi na biciklu. Povod koji sam pronašla – da posetim mesta rođenja mojih roditelja – za moje bližnje je bio samo dobar pokušaj izgovora u koji ni sekundu nisu poverovali. „Uhvatili su te pundravci pa tražiš opravdanje“, razotkrili

 20. oktobar

Prošla barikade (sanitarni koridor) i ušla u Araukanija regiju. Malo me ozbiljnije ispitivali, ali su me ipak pustili. Temuko neizvestan, jer samo što ga ne zatvore. Videćemo... Bitno da napredujem polako ali sigurno ka severu. Yeah!

Na screenshotu: isprekidana linija označava granicu dve regije.

Od Kuala Lumpura do Melake, gde sam rezervisala smeštaj, ima između 160 i 200 km. Ovo 'između' zavisi od toga kako ste uspeli da se iščupate iz mreže bulevara, nadvožnjaka, podvožnjaka, zaobilaznica i svih ostalih saobraćajnih zamki u gradu koji napuštate, a potom to ponovili i u drugom, neuporedivo manjem, kroz koji obavezno morate da prođete ako izbegavate autoput. Moja ideja da bih možda mogla da u jednom danu stignem do Melake istopila se već tokom prvog sata iskobeljavanja iz maležanske prestonice.

Pa dobro, neću da se nerviram. Večeras ću se opet malo pomučiti i pitatati nekog da postavim šator u njegovom dvorištu.

Na početku putovanja biciklom oko sveta, moj partner Brajan i ja odlučili smo da prepedalamo Karpate. Krenuli smo krajem jula iz Bratislave, gde počinju Mali Karpati, i vozimo od severozapada prema jugoistoku prateći masiv kroz Slovačku, Poljsku, Ukrajinu, Rumuniju, sve do poslednjih obronaka Južnih Karpata u Srbiji.

24. jun

Izgledalo je da mi kondukter neće dozvoliti da unesem bicikl u autobus čak ni ako ga budem rasklopila, ali potegla sam sve adute iz kacige.
- Ali, ovaj, znate, ja idem na put oko sveta biciklom i zato

27. septembar

Žurim da uđem u Kinu jer im sutra (ili prekosutra - nisam sigurna a ne bih da rizikujem) počinje nacionalni praznik i narednih deset dana granice će biti zatvorene. Kada ništa ne praznuju, zatvorene su samo vikendima, ali me ne bi začudilo da ih je nemoguće preći i regularnim danima, u vreme pauze za ručak. Živo me zanima šta bi se desilo u slučaju da neko urgentno mora da izađe iz zemlje, iz zdravstevnih razloga, recimo. (Kasnije će mi neki Kinezi objasniti da su njima vize potrebne za celi svet te da je stoga nemoguće da neko preko noći odluči da izađe iz zemlje.)

(Zbog duzine teksta, fotografije su morale da izostanu jer forma B92 bloga dozvoljava samo odredjeni broj karaktera u jednom postu. Fotografije su ovde)  

Posao: živeti na pedalama

Krećem nazad u Luang Prabang, ovog puta Rutom 13, najvažnijom i najvećom laoškom magistralom. Zahvaljujući njoj, Laos je pre nekoliko godina iz jedne od najsiromašnijih i najzaostalijih država Azije počeo da izrasta u turistički atraktivnu zemlju, što povratno utiče na ubrzani razvoj celokupne privrede. Vozeći savršeno glatkim asfaltom, razmišljam o tome koliko jedan običan put menja živote ljudi oko njega.

Dok sam bila u Srbiji i u susedstvu, nisam stizala da pišem. Svakoga dana sam putovala,

uglavnom biciklom a kasnije malo i autobusom, gotovo svake večeri sam imala tribine,

a pre i nakon njih susrete sa starim i novim prijateljima. Na kraju dana, kada bismo se moji

domaćini i ja razdvojili, umesto na spavanje, sedala sam za kompjuter i odgovarala: na mejlove,

 poruke, davala intrevjue... Tako se za tri meseca skupilo materijala i materijala za najmanje

jedan podebeli roman. Koji ću možda napisati, jednog dana. A nakupilo se i teškog umora.

Za tri meseca na Balkanu fizički i psihički sam se iscrpela više nego za tri godine pedalirajući

kojekuda po svetu.

Zadržaćemo se na početku 1550-tih, kada Mapuče ratnici, koji su se nalazili u službi konkvistadora, dobijaju pravo da jašu konje. Od dolaska Kolumba 1492, španski administratori bojali su se moguće pobune domorodaca ukoliko ovi nabave konje. Zbog toga su u svakom gradu i na svakoj hacijendi važile zabrane o njihovoj prodaji Indijancima. I pored toga, neki konji sami su odbegli, a neke su uspeli da ukradu preduzimljivi domoroci koji su službovali na imanjima belaca, pomažući im u dresuri.

Iako istorijski neminovan, proces indijanskog osvajanja konja sigurno bi potrajao decenijama,

(Odlomak iz rukopisa putopisnog romana)

Prve slike Pjongjanga. Priljubila sam nos uz staklo minibusa niz koje se sliva kiša i pomno poput kakvog špijuna, kako se povremeno osećam, prikupljam prizore o kojima ću kasnije pisati.  

Prazan autoput, bez ijednog jedinog vozila. Slika koja je neprihvatljiva oku naviklom na prezagušene kineske puteve, pa ona, ta dva kratkovida oka, trepću u neverici, dok se glava izvija prema prednjem staklu i vozaču, u nestrpljivom očekivanju da se tamo u daljini najzad pojavi neki automobil. A stvarnost uvek iznenadi, pa