*

Ljudi kao najbitniji deo putovanja. Upoznati ljude u svakoj sredini u koju se dođe. Saznati kako žive. Pitati ih o čemu sanjaju. Otkriti kako razmišljaju. Čuti šta vole ili ne vole. Razumeti njihove strahove, izbore, probleme. Putovanja bez upoznavanja lokalnog stanovništva su nepotpuna. Ostaju površna, bez pravog uvida u stvarni život tog naroda.

No kako pričati sa ljudima koji ne govore jezike koje vi znate? Koji ne razumeju ni vaše gestove i mimiku, jer imaju potpuno drugačiji govor tela. Koji se, uz sve to, stide poput dece pred strancima, budući da ste vi

Putopis Preko Himalaja i Gobija biće u prodaji u svim knjižarama Delfi (Laguna) od 18. decembra i moći će da se kupi na manifestaciji Noć knjige.
Cena knjige je 499 dinara, a može se naručiti i iz inostranstva, preko Laguninog sajta. Za sve informacije, kliknite OVDE.

Trebalo bi da napišem jednu knjigu samo o čudima s ovog putovanja. Bila bi to podebela zbirka neverovatnih priča koje nikada ne bi mogle da budu siže ni za jedan roman, možda jedino za bajku, ali bi i u njoj delovale previše naivno i očigledno. Čak bi i deca smatrala preteranim obrazac po kome mi se ta čuda uvek dešavaju — u situaciji kada mi je nešto nužno potrebno, desi se da to i dobijem. I to sasvim izvesno, kao da je svemir fotana želja.

Znam da ovo neće naići na odobravanje kod svih koji su čitali moje blogove, međutim, jedini način da nastavim da putujem i pišem je da moje putovanje bude samoodrživo. Zbog toga ću tokom puta po Latinskoj a kasnije i Severnoj Americi, putopise i reportaže objavljivati gotovo isključivo na mom blogu: snezanaradojicic.com . Mislim na one dugačke, iscrpne tekstove za koje mi treba ceo dan da ih napišem, da sredim fotografije i montiram video.

Zbog težine samog puta, načina putovanja, sredstava, vremena, neću pisati svaki dan

Želela sam da vidim sakuru još od prve slike procvetalih trešanja na zidnom kalendaru u mojoj dečijoj sobi. Još od onog časa geografije na kome nam je nastavnica pričala o festivalu koji slavi cela japanska nacija.

Ali nije mi se dalo da turu po Japanu započnem u rano proleće, idući od juga prema severu, tragom cvetanja trešanja. Promenila sam planove i vozila u jesen, bežeći od zime na jug. Pomirila sam se s tim da ni putnici-nomadi ne mogu da ispune sebi sve želje i da i najvećim svetskim skitnicama ostaje ponešto o čemu će sanjati, kujući planove za ’neki drugi

Prvi kilometri u Albaniji

Pomalo sa strepnjom, no više sa uzbuđenjem prešli smo granicu sa Albanijom. Vozeći obalom Bojane prema Skadru, prolazimo kroz nekoliko manjih naselja koja sva izgledaju slično -- neugledno i siromašno. Sa većine prozora i terasa landara veš i odeća, mahom dečija, što nepogrešivo govori o brojnim članovima domaćinstava. Izgleda da ovde mnoge porodice

Vozila sam bicikl u zemlji Kim Džong Una. :-)

Sedam dana obilazila sam NDR Koreju u skoro privatnoj turi, budući da nas je bilo samo troje u grupi. Imali smo pratnju dva korejska vodiča, a prva četiri dana i organizatora iz agencije. Neumorno sam ih zapitkivala, a odgovore sam snimala na diktafon, zapisivala i pamtila. Napravila sam preko 2500 fotografija i oko dva sata video zapisa.

Mnogo toga je bolje od onoga što sam zamišljala, ali mnoge stvari su gore od onoga što sam mogla i da naslutim. Nemoguće je to jednostavno izneti u nekoliko rečenica, jer je sve u Koreji