Dan četvrti, 9. oktobar

*
Svakog jutra prvi krećemo nosači i ja. Već oko šest uveliko smo spremni. Oni tovare svoje korpe, uvezane torbe i ruksake na leđa, ja stavljam bisage na moj bicikl i onda polazimo. Svako za sebe, ali pošto postoji samo jedan put a sela broje najviše deset kuća-gostionica, to se neminovno srećemo. 
„Namaste!“, javljamo se jedni drugima u prolazu. 
Oni zagledaju moj natovareni bicikl, a ja im uzvraćam saučesničkim osmesima – ako ih neko razume, to sam ja. Na sličan način i hodamo:
 

20-25. februar 2013.

DSCF7056.JPG

 

Verovatno najbolji način za proveru koliko nam se neka zemlja dopala jeste kada moramo da se neplanirano vratimo u nju. Kada sam shvatila da ću morati nazad u Laos kako bih odatle ušla u Kambodžu, osetila sam radost kao pri povratku kući. Radovala sam se tihoći Laošana nakon prebučnih Vijetnamaca, njihovoj blagosti nasuprot srdačnoj napadnosti potonjih,

 


Ili -- kako me i nakon dve i po godine u južnoj Aziji ona opet iznenađuje pokazujući mi koliko zapravo malo znam o tamošnjim ljudima. Priča o stanovnicima Sumatre koji me istovremeno izluđuju svojim ponašanjem i dovode do suza svojim dirljivim pričama i postupcima. 1-azija1.jpg

*

Šok nakon Singapura bio je očekivan, ali ni približno u toj meri u kojoj me sustiže odmah po prelasku na ostrvo Batam, koje pripada Indoneziji. (A još ne znam da je ono pod najjačim uticajem svojih severnih super-razvijenih suseda i samim tim najmanje 'indonežansko' od svih indonežanskih ostrva.) Prva slika je - prljavština. Prvi utisak - gužva i buka. Siromaštvo me zaskače iz svake sklepane drvene kućice sa koje visi natpis sa zvučnim imenom nekog svetskog brenda, najčešće - mobilnih telefona ili kola. Statusni simboli kao magični ćilimi koji će srećne vlasnike poneti daleko od surove stvarnosti.

 

Ili -- kako prevideti Ekvator i nabasati na budućeg saputnika u vožnji. O lepotama divljine i strahu od "kanibala". O geografskim i životnim nultim tačkama.

*

Još od Singapura razmišljam o tome kako ću preći Ekvator i prvi put kročiti na južnu Zemljinu poluloptu. Zamišljam sliku kako jednom nogom stojim na jednoj a drugom na drugoj polulopti. I moj bicikl je takođe uhvaćen u trenutku kada seče polutar – prednji točak se, razumljivo, kotrlja 'nadole'.

Znače mi takve stvari. Pedalirajući okolo, ostavljam svoj trag na Zemljinoj kori. Točkovima

 

Ili: Kako u jednoj zemlji žive tri različite rase, tri naroda, tri veroispovesti? Šta se vidi na površini a šta se sazna slušajući priče njenih stanovnika? Kako vlada rešava multietničke sukobe i probleme? 

*

1M1-1024x768.jpg

Po dolasku u Maleziju turista će odmah primeti da tu zemlju naseljavaju Malajci, Kinezi i Indijci. I brzo će shvatiti da žive izmešano - u kući do kuće stanuju pripadnici različitih naroda. Jedino u velikim gradovima postoje etničke četvrti koje su više turistička atrakcija nego etnički i religijski - jer reč je i o tri religije: muslimanskoj, budističkoj i hinduističkoj -- čiste oblasti. Obično se zovu Mala Indija, Kineska četvrt,i Malajski market.  Turisti se tako čini da svi Maležani žive u idealnoj slozi. I neretko, u blogovima putnika mogu se pročitati hvalospevi tom prvom -- i površnom -- utisku o upešnom miksu tri naroda, tri rase, tri vere.

Ako posetilac obrati samo malo više pažnje, primetiće da među njima gotovo da nema mešanja. Devojčice sa pokrivenim glavama idu u istu školu a verovatno i razred sa devojčicama crne ravne kose podšišane u paž i tamnoputim drugaricama sa tikom između obrva. Ali van školskog dvorišta, retko će videti da se druže ili igraju zajedno. U vreme ručka, u malajskim uličnim restoranima sede Malajci i njihove porodice, u kineskim - Kinezi, u indijskim - Indusi. Nema mnogo slučajeva mešovitih parova, osim onih između zapadnjaka sa lokalnim stanovništvom. Jednom sam videla Malajca sa Kineskinjom, a čula sam priču o Kinezu i Malajkinji koji su se venčali. Roditelji navodno nisu bili protiv te veze ali su sumnjali da će opstati. I s pravom - jer zbog pritiska okoline, brak se raspao posle nepunih šest meseci.

 

Izazovi stepe

26-28. maj

Gruzija verovatno ima najveći broj manastira i crkava po glavi stanovnika. Mnogi od njih datiraju još iz ranog srednjeg veka, počev od petog-šestog, ali su i danas u veoma dobrom stanju, čak iako nikad nisu bili temeljno restauirani. Tako, kad se sticajem okolnosti desi da za vikend moram da otpedalam nekuda iz Tbilisija -- jer mi je “pristojno” vreme kod prethodnih domaćina isteklo, a novi može da me ugosti tek od ponedeljka -- prvo što potražim na turističkoj mapi Gruzije jesu ikone crkava i manastira u krugu od stotinak kilometara od prestonice. Odbacim pravac iz kojeg sam došla, te pravce ka Rusiji i Jermeniji kojima ću zasigurno voziti kad budem prelazila u te zemlje, i ostaje mi jugoistok zemlje, prema granici sa Azerbejdžanom.

 

Za doručkom smo bili samo nas dvoje i par Amerikanaca u kasnim pedesetim. Kako su nas opazili, tako su počeli razgovor na onaj nametljivo-sponatni način, koji sam u sebi nazivala 'američkim' jer sam ga primetila i kod Brajana još prvog dana na Siciliji. Glasno i srdačno, sa mnogo uzvika i smeha, kao pri susretu dobrih starih prijatelja iako se vide prvi i verovatno poslednji put.

Bili su iz Kalifornije, u kojoj je Brajan rođen i gde je proveo rano detinjstvo, što je bio dodatni razlog za ushićenje. Putovali su po svetu već osam meseci, mahom autobusom i vozom, a planirali

 

Sigišoara

19. septembar

 DSCF1999.JPG

Umalo se desilo da zaobiđemo Sigišoaru. Nije nam bila baš usput, niko nam nije odgovorio sa neke od internet lista za besplatan smeštaj, a ja nisam mogla da se setim šta je to toliko bitno u tom gradu zbog čega sam ga stavila na moju listu "must to see". Ipak, na Brajanove obazrive pokušaje odgovaranja od skretanja sa rute (koja je od Fagaraša logično vodila ka Transfagarašanu), tvrdoglavo sam istrajavala u nameri da izvozimo dodatnih stotinak kilometara, samo da bismo je posetili.

 
2011-12-25 10:39:48
Putovanja| Život

Biciklom oko sveta -- Krf

Snezana Radojicic RSS / 25.12.2011. u 11:39

Pre pet meseci, Brajan i ja krenuli smo zajedno na dugu biciklističku turu, s namerom da to bude put oko sveta. Nismo se dovoljno poznavali, zapravo smo se upoznali u martu ove godine, posredstvom jedne biciklističke liste. Nakon pet meseci, shvatili smo da dalje nećemo voziti zajedno i razdvojili se. Pošto ljubav nije bila pokretač ove zamisli, to oboje nastavljamo sami, svako svojim putem. Moj plan je da zimu provedem u Grčkoj i Turskoj, a na proleće ili najkasnije ranu jesen krenem Putem svile, na IStok. nadam se da ću za taj deo puta naći društvo.

 

Posle suza -- Sunce

 

Ana i Stefan iz Piatra Neamta
6-8. septembar

Na ovom putovanju pozitivno me iznenađuju ljudi od kojih to najmanje očekujem, kao što je često slučaj i u životu. Neki stranci, negde u nekoj zemlji, koji mi nisu ni rod ni pomoz Bog, pruže mi tek tako ne samo smeštaj i krov nad glavom nego mi bez zadrše daruju i deo svog srca.  Nemaju nijedan razlog da to učine -- jer teško da ćemo se ikada više sresti ili da ću biti u prilici da im uzvratim -- osim velike ljudskosti.

Stefan-planinar.jpg

 

Snezana Radojicic

Snezana Radojicic
Datum rоđenja:  10.11.1967 Pol:  Ženski Član od:  09.05.2011 VIP izbora:  109 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana