2015-11-29 07:24:22
Literatura| Putovanja| Život

Moj obračun sa njima

Snezana Radojicic RSS / 29.11.2015. u 08:24

Magistralni put kojim se kotrljam kreće od Marmarisa na Tirkiznoj obali i vodi uz more do Mersina, koji Turci nazivaju Biserom Mediterana, odakle potom zadire u kopno, zavlačeći se sve dublje na istok, preko kurdskog Mardina pa južno oko Ljubičaste planine, gde ulazi u Iran. Ispijajući jutarnju kafu, pratim na mapi žutu liniju sa oznakom De-četristo, kojom je iscrtan. Već danima žalim što neću moći da njime vozim sve vreme, jer iako planiram u Iran, ta ruta nije bezbedna za samu ženu. Duž obale, koja je turistički razvijena, stanovništvo je uglavnom naviklo na zapadnjake i zapadnjački pogled na svet, po kome su muškarci i žene izjednačeni u slobodama, pa tako čak i mlade devojke putuju same. Ali kad se samo malo udalji od Mediterana, posebno na istoku Turske, putnica postaje izložena neodobravajućim pogledima meštana zato što narušava vekovne običaje, uznemiruje maštu muškaraca i u manje stabilnih priroda može da probudi mračne strasti.

 

*

Od Larantuke, gde sam se iskrcala na Floresu, do Maumerea, najvećeg grada na ovom ostrvu, vode dva puta - jedan prati istočnu a drugi zapadnu obalu. Sasvim slučajno, odabiram onaj prvi. I nakon nepunih deset kilometara, kada najpre odličan a potom solidan asfalt zameni zemljani put, shvatim da ću prvi put otkako sam u Indoneziji voziti po takvoj podlozi. A to znači truckanje, prašinu, sporo okretanje pedala. Ali i ugođaj vožnje kroz malo naseljenu oblast i, povremeno, divljinu.

 

2.jpg*

Kada sam negde po isteku drugog meseca mog boravka na Balkanu kupila avionsku kartu za Tajland, bila je to isplanirana odluka koja nije ishodila iz mojih trenutnih osećanja i želja. Do njih nisam uspevala ni da doprem zbog vrtloga u kome sam se nalazila, a koji me je svakoga dana vukao prema drugom gradu, novoj tribini i društevnim aktivnostima kakve nisam imala ni u studentskim danima. Sada su mi nepromenjivi datum leta i novac koji je nepovratno prebačen s mog računa na račun avio-prevoznika predstavljali garanciju da će svemu tome zasigurno doći kraj. Pogurala sam sebe i jedva čekala da krenem.

Iako sam potiskivala sva pitanja na koja nisam mogla da odgovorim sa pouzdanjem dok se ne budem ponovo  izmestila, povremeno su me ipak zaskakala. Šta ako zaključim da ne želim da nastavim putovanje? Šta ako mi nije više do toga? Ako se ispostavi da sam se zasitila? Bilo bi nepraktično a i prilično skupo vratiti se čak na drugi kraj sveta da bih to utvrdila. Ali nisam znala kako bih drugačije osigurala sebi uslove da to saznam nego tako što ću nastaviti da radim sve isto kao i pre 'balkanske pauze'.

Izbor Tajlanda kao nove startne tačke pokazao se kao dobar jer sam znala šta me tamo čeka, budući da sam ranije provela tri meseca vozeći po istoku i severu te zemlje. Volela sam Tajlanđane, njihovu ljubaznost i spremnost da pomognu drugome, njihovu uređenu i veoma bezbednu državu, kao i sve one prednosti koje verovatno primećuje samo cikloputnik: tuševe na besprekorno čistim benzinskim stanicama, besplatnu internet konekciju u kafeima Amazon koji se nalaze u sklopu njih, lanac prodavnica seven-ileven sa bogatom ponudom zapadnih proizvoda, poput hleba i nes kafe bez kojih nikako ne mogu, slobodu da se kampuje bilo gde. Od prvog ulaska u Tajland ponavljala sam da je ta zemlja idealna za nomade.

*

 

(prekoredni post)

Policajka na železničkoj stanici u Sljodanki upozorila me je da budem oprezna ako kampujem kraj jezera.

„Ima mnogo napada na strance. Nedavno su opljačkali dvoje Poljaka", kazala mi je.

„Ja vozim od severa, od Ust-Bargažina, i svuda sam kampovala. Nisam imala nijedan problem", odgovorih joj.

IMG_3460-300x225.jpgIpak, predostrožnosti radi, upoznala sam se s vlasnicom velikog ograđenog turističkog kompleksa bungalova u blizini kog sam nameravala da konačim. Uprkos mom očekivanju, nije me pozvala da postavim šator unutra, a ne zam ni zašto je sama nisam pitala, prećutno se saglasivši s tim da moju pokretnu kuću razapnem ispred njene ograde, s pogledom na jezero.

Odabrala sam mesto koje je s leđa zaštićeno ogradom, iza koje je na manje od tri metra udaljenosti njen bungalov, a sa bokova zaklonjeno visokom travom, visine skoro do krova šatora. Jedina otvorena strana ostala je ona prema jezeru i stazi kojom prolaze ljudi i poneko vozilo kad dolaze na piknik. Kada je pao mrak, zbog zelene boje mog šatora postala sam sasvim nevidljiva.

Ali samo do ujutru.

 

Božić Bato, pokloni mi siguran smeštaj

 

Strah možda nije prava reč koja opisuje kako se osećam nakon događaja s noćnim posetiocem. Pre bih rekla da od te noći nosim osećaj tegobe koja me pritiska po ceo dan. Kvari mi užitak u vožnji, uživanje u predelima, prepuštanje ostalim doživljajima. Kako mrak počne da se primiče, tako se tegoba pojačava a turobne misli stanu da me ophrvavaju. Naporno mi je da se brinem povazdan, toliko je naporno, uz sve ostale brige skopčane s ovakvim putovanjem, da se stalno preispitujem gde je ta granica kada ću reći: ma ne mogu više s tim da se nosim. S takvim mislima ukrcala sam se na feri za Igumanicu. Dva i po sata na moru, dva i po sata nebicikliranja, dva i po sata drugačije neaktivnosti nego u proteklih pet meseci. Dovoljno vremena da o svemu dobro razmislim.

 
2015-11-23 05:07:48
Literatura| Putovanja| Život

No problem, madam!

Snezana Radojicic RSS / 23.11.2015. u 06:07

(Iz rukopisa novog romana.)

Stigla sam do kraja sela i zastala, pitajući se da li da napravim još jedan krug, samo sada osmatrajući pažljivije, ili da ipak potražim mesto negde izvan njega.

„Haus, madam, turkiš haus, foto!“, čula sam ženski glas sa prozora iznad moje glave. Nudio mi je da za nadoknadu fotografišem drvenu kuću na sprat.

Para jok“, odbila sam, i upitala je: “Ja imam čador, vi bašču, biti moj jatak?“ Jurila sam po sećanju turcizme, obilno se pomažući rukama kao u igri pantomime: prva reč – šator, druga – vaša bašta, treća – sigurno mesto.

„Jes-jes“, žurno mi je potvrdila na engleskom.

Mala, skoro okrugla žena kojoj je bilo teško odrediti godine, u širokim cvetnim pantalonama i s maramom istog desena, začuđujuće brzo je sišla dole. Dok me je sprovodila iza kuće, pridružila joj se i devojčica, verovatno njena ćerka, od možda trinaest godina. Odvele su me do velikog zadnjeg dvorišta, koje se jednom stranom završavalo gotovo kod samog luka, i pokazale mi dobro ravno mesto.

„ Tešekur!“, zahvalih im, te se bacih na podizanje kampa.

 

(Prekoredan blog.)

 

Od početka moje avanture pre četiri godine nepoznati ljudi su mi mnogo puta pomagali, ugošćavali me, čašćavali, poklanjali mi hranu a nekad i novac. Ali nikad mi se nije desilo ništa ni nalik ovome što sam danas doživela.

 

Tako blizu a tako daleko

25. avgust

Dokopali smo se Rumunije i, premda sam sada u komsiluku, dalje sam od kuce nego kad sam krenula iz Bratislave.

Prvi utisak -- hm. Pa, sve deluje tako poznato, vec vidjeno i nekako "nase". Recimo, internet-kafe iz kog ovo pisem. Podseca na Srbiju pre deset godina jer u kafeu apsolutno nista ne radi: kompjuter ne moze da prepozna nijedan drajv, internet jedva otvara Google (pokusaj otvaranja Gmaila je uzaludna misija), a svi programi rade tako sto se kompjuter prvo zabaguje, onda ga resetujemo, pa Jovo-nanovo dok ne proradi.

Rec-dve o planovima: nameravamo da po rumunskim Karpatima i Transilvaniji pedalamo mesec dana i naparvimo oko 1.500 km. Sa dosadasnjih 1.500 to ce biti lepa brojka, mada brojevi uopste nisu vazni. Vazna je avntura, vazno je da sam na putu vise od mesec dana i da se sve bolje osecam u kozi vagabunda. Dokle cu stici, ko zna.

 

 
2011-11-20 17:04:20
Putovanja| Život

Predah na putu oko sveta bicklima

Snezana Radojicic RSS / 20.11.2011. u 18:04

stizemo-u-Pancevo1.jpgBili smo planirali prolazak kroz Beograd sa zadržavanjem od nedelju dana, koliko da malo predahnemo, servisiramo bicikle, vidimo se i prostimo sa mojim prijateljima. Međutim, ispostavilo se da smo umorniji nego što smo mislili i da imam(o) mnogo više poslova nego što smo očekivali, tako da smo ostali duplo duže.

Jurili smo tamo i vamo da popravimo, doradimo ili dokupimo delove za naše makine, viđali se sa prijateljima, poznanicima i svim milim i dragim ljudima koji su želeli da nas pozdrave, kao i sa predstavnicima sedme sile koji su bili raspoloženi da čuju našu priču.

 

Kamperska pravila

Mesto za kamp

Ukoliko morate da postavite šator na nečijem imanju, potrudite se da nađete vlasnika i da ga pitate za dozvolu. U većini slučajeva odgovor će biti potvrdan. U mnogim evropskim zemljama pomoći će ako naglasite da nećete ostaviti smeće za sobom niti napraviti štetu na njegovom imanju.

Gledajte gde postavljate šator da ne biste oštetili neki zasad. Ako postoji mogućnost da birate između livade i golog tla, uvek izaberite potonje. Težina šatora neminovno će povrediti floru i biće potrebno neko vreme da se ona na tom mestu oporavi.

 

Snezana Radojicic

Snezana Radojicic
Datum rоđenja:  10.11.1967 Pol:  Ženski Član od:  09.05.2011 VIP izbora:  109 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana