11.jpg

Mesec i po dana obilazila sam gradove po Srbiji, Bosni i Republici Srpskoj, Hrvatskoj i Crnoj Gori.

Gotovo svake večeri držala sam tribine, pričajući o svom putovanju, deleći svoja iskustva i hrabreći prisutne da se odvaže da slede svoje snove ma koliko oni izgledali nedostižni ili ludi.

 

knjiga1-1024x770.jpg

Pozivam vas da dođete na neku od putničkih tribina koje ću naredna dva meseca držati u pedesetak gradova na Balkanu. Iako je povod za moj dolazak objavljivanje nove knjige, ovo će biti putničke tribine na kojima ću govoriti o svom, sad već epskom putovanju biciklom koje je započeto 2011. kao krug oko sveta, ali se u međuvremenu pretvorilo u nomadski način života.

 

*

Dok se opraštam od svojih domaćina Beti i Ričarda, sustigne me prepoznatljiva tuga zbog još jednog odlaska od onih sa kojima sam se zbližila. Od početka mog putovanja, to se stalno ponavlja: upoznam neke dobre, plemenite ljude, provedem sa njima dan, dva ili pet, a onda moramo da se pozdravimo, verovatno zauvek. To odlaženje, neprekidno kretanje, lutanje i tumaranje po planeti koja je jedina dovoljno prostrana za moje snove i želje – to je imperativ mog Puta. Pokoravam mu se kao što se čovek pokorava pratećim neumitnostima svojih izbora, bez mnogo reči i žaljenja, sa ponekom suzom kojoj dopuštam da sklizne tek kad tim dragim ljudima okrenem leđa.

 

Zubi

DSCF0625.JPG

Kada mi se Rus ili Ruskinja stariji od trideset pet nasmeju, znam da ću ugledati ili vilicu sa krnjavim ostacima zuba, ili zlatne navlake. Nemoguće je ne primetiti koliko broj ljudi ih ima. U nekih su čak svi zubi zlatni.

 

31. oktobar

(prekoredna priča, jer uskace pre drugih nenapisanih a koje su se zbile od Urumčija do danas kada se ovo desilo)

DSCF3316-300x225.jpg

Počelo je kao ostvarenje kamperske noćne more: najpre gnevni udarac pesnicom u šatorsko krilo s moje desne strane, potom šut u uži deo, tamo gde su mi noge. I vika na nerazumljivom jeziku.

„Hej! Šta se dešava!" vičem iz sna.

 


*
Svako indonežansko ostrvo je svet za sebe, kažu poznavaoci. I još dodaju da se nekada toliko razlikuju da, po prelasku s jednog na drugo, imate osećaj kao da ste u drugoj državi, među drugim narodom. Te tvrdnje čine mi se tačnim, iako ni na jednom ne ostajem dovoljno dugo da bih smela da kažem kako sam ga upoznala. Osim Batamija gde sam samo zanoćila, na Sumatri i Javi provela sam po nešto manje od mesec dana, sve vreme vozeći prema jugoistoku. Ipak, na osnovu onog što sam videla i osetila, za prvo ostrvo mogla bih da vežem epitete 'divlje' i 'prenaglašeno' - nedirnuta priroda i ljudi koji preteruju u srdačnosti, oduševljenju, ljubavi prema strancu. Kad je reč o Javi, prve asocijacije su mi 'previše' i 'građanstvo' - jer je to ostrvo prenaseljeno ljudima i prezagušeno saobraćajem, ali istovremeno i pretrpano vulkanima, džunglama, pirinčanim poljima; dok u gradovima poput Džakarte i Džokdžakarte (a verovatno i Bandunga koji sam, nažalost, zaobišla) živi samosvojna građanska klasa kakve nema nigde na Sumatri. Za Bali, treće indonežansko ostrvo na koje sam stigla - i na kome ću se najduže zadržati - od prvog kilometra neminovno vezujem dve slike: valovitog terena i hinduističkih hramova.

 

O pedalanju indonežanskim i maležanskim Borneom, o ekološkoj katastrofi koja se dešava na ostrvu, o starosedeocima koji su u ne tako davnoj prošlosti bili lovci na glave, o njihovom tradicionalnom načinu života u takozvanim dugačkim kućama, o oranguntanima koji žive jedino ovde, o nekim dobrim ljudima...

*
„Vi ste novinar!", uzviknula je mlada devojka u maležanskoj ambasadi u Džakarti gledajući kopiju moje novinarske legitimacije. Lažne. Zapravo, legitimacija je prava ali ja nisam novinar. Nju mi je napravio prijatelj koji je imao svoje novine u Mađarskoj. I sam iskusan putnik, predložio mi je da odštampam legitimaciju, da je plastificiram i prema potrebi pokažem na ulazima u neke značajne kulturno-istorijske objekte, pošto ponekad novinari ne plaćaju karte. Imala sam je već više od godinu dana prikačenu kao dži-peg fajl u nekom mejlu, ali tek sada sam je odštampala, uradivši kako mi je rekao. Rešila sam da priložim sva moguća dokumenata kako bi mi odobrili vizu.

 

*

IMG_5715.JPG

Nakon tromesečne 'pauze' obrela sam se u Bangkoku, kao početnoj tački mog daljeg putovanja. Planirala sam da krenem na jug, spuštajući se istočnom tajlandskom obalom duž Sijamskog zaliva prema Maleziji, iz koje bih ušla u Singapur, nastavila kroz Indoneziju i naposletku, krajem zime, stigla na Filipine. Zavisno od viza, novca i ostalih okolnosti, tu bih se zaustavila na neko vreme, da napišem novu knjigu pre nego što se otisnem na sever, u Japan i Koreju.

 
2012-01-15 14:51:21
Putovanja| Život

Biciklom oko sveta -- Peleponez

Snezana Radojicic RSS / 15.01.2012. u 15:51

Skituljko na plaži

DSCF3037.JPG

Po principu verovatnoće, bilo je samo pitanje vremena kada će nam se desiti da nas neko pokrade. Jer, kada spavaš na otvorenom i sve što ti treba za život nosiš u četiri plus torbe, pre ili kasnije neminovno je da budeš žrtva nečijih dugih prstiju.

A pomenuta “plus” torba je za cikloturistu zapravo najbitnija. To je ona ručna torbica koja se montira na volan bicikla i nikada se ne ostavlja na njemu, makar se od svog dvotočkaša udaljavali samo par koraka.

 

Češmir

1. februar

DSCF4910.JPG

U Češmiru je vetar neuporedivo slabiji, a sija i sunce, pa nam se vreme čini gotovo prolećnim iako je svega sedam stepeni. Raskravljeni, obilazimo češmirski zamak i arheološki muzej. Brbljivi vodič, pravi Turčin i izgledom i po tome što se obraća isključivo Brajanu dok mene potpuno ignoriše, više je raspoložen da mog saputnika podučava turskom jeziku nego da nam ispriča nešto o češmirskoj istoriji. Srećom, tu su štampani vodiči a i objašnjenja uz muzejske eksponate veoma su iscrpna.

 

Snezana Radojicic

Snezana Radojicic
Datum rоđenja:  10.11.1967 Pol:  Ženski Član od:  09.05.2011 VIP izbora:  109 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana