Neprospavana noc uoci odlaska u Hong Kong zbog kise koja je bubnjala po limenoj nadstresnici mog balkona, kao u kakvom raspomamljenom ratnickom (apokalipticnom?) pozivu

Mesec i po dana obilazila sam gradove po Srbiji, Bosni i Republici Srpskoj, Hrvatskoj i Crnoj Gori.

Gotovo svake večeri držala sam tribine, pričajući o svom putovanju, deleći svoja iskustva i hrabreći prisutne da se odvaže da slede svoje snove ma koliko oni izgledali nedostižni ili ludi.

Božić Bato, pokloni mi siguran smeštaj

 

Strah možda nije prava reč koja opisuje kako se osećam nakon događaja s noćnim posetiocem. Pre bih rekla da od te noći nosim osećaj tegobe koja me pritiska po ceo dan. Kvari mi užitak u vožnji, uživanje u predelima, prepuštanje ostalim doživljajima. Kako mrak počne da se primiče, tako se tegoba pojačava a turobne misli stanu da me ophrvavaju. Naporno mi je da se brinem povazdan, toliko je naporno, uz sve ostale brige skopčane s ovakvim putovanjem, da se stalno preispitujem gde je ta granica kada ću reći: ma ne mogu više s tim da se nosim. S takvim mislima ukrcala sam se na feri za Igumanicu. Dva i po sata na moru, dva i po sata nebicikliranja, dva i po sata drugačije neaktivnosti nego u proteklih pet meseci. Dovoljno vremena da o svemu dobro razmislim.

Tako blizu a tako daleko

25. avgust

Dokopali smo se Rumunije i, premda sam sada u komsiluku, dalje sam od kuce nego kad sam krenula iz Bratislave.

Prvi utisak -- hm. Pa, sve deluje tako poznato, vec vidjeno i nekako "nase". Recimo, internet-kafe iz kog ovo pisem. Podseca na Srbiju pre deset godina jer u kafeu apsolutno nista ne radi: kompjuter ne moze da prepozna nijedan drajv, internet jedva otvara Google (pokusaj otvaranja Gmaila je uzaludna misija), a svi programi rade tako sto se kompjuter prvo zabaguje, onda ga resetujemo, pa Jovo-nanovo dok ne proradi.

Rec-dve o planovima: nameravamo da po rumunskim Karpatima i Transilvaniji pedalamo mesec dana i naparvimo oko 1.500 km. Sa dosadasnjih 1.500 to ce biti lepa brojka, mada brojevi uopste nisu vazni. Vazna je avntura, vazno je da sam na putu vise od mesec dana i da se sve bolje osecam u kozi vagabunda. Dokle cu stici, ko zna.

 

Bili smo planirali prolazak kroz Beograd sa zadržavanjem od nedelju dana, koliko da malo predahnemo, servisiramo bicikle, vidimo se i prostimo sa mojim prijateljima. Međutim, ispostavilo se da smo umorniji nego što smo mislili i da imam(o) mnogo više poslova nego što smo očekivali, tako da smo ostali duplo duže.

Jurili smo tamo i vamo da popravimo, doradimo ili dokupimo delove za naše makine, viđali se sa prijateljima, poznanicima i svim milim i dragim ljudima koji su želeli da nas pozdrave, kao i sa predstavnicima sedme sile koji su bili raspoloženi da čuju našu priču.

Kamperska pravila

Mesto za kamp

Ukoliko morate da postavite šator na nečijem imanju, potrudite se da nađete vlasnika i da ga pitate za dozvolu. U većini slučajeva odgovor će biti potvrdan. U mnogim evropskim zemljama pomoći će ako naglasite da nećete ostaviti smeće za sobom niti napraviti štetu na njegovom imanju.

Gledajte gde postavljate šator da ne biste oštetili neki zasad. Ako postoji mogućnost da birate između livade i golog tla, uvek izaberite potonje. Težina šatora neminovno će povrediti floru i biće potrebno neko vreme da se ona na tom mestu oporavi.

 

 

Izašao je probni, digitalni otisak, a do kraja sledeće nedelje izlazi ceo tiraž iz štampe.

 

Na 297 stranica, od čega je pola tekst, a pola foto-reportaža sa preko 300 fotografija...

Želela sam da vidim sakuru još od prve slike procvetalih trešanja na zidnom kalendaru u mojoj dečijoj sobi. Još od onog časa geografije na kome nam je nastavnica pričala o festivalu koji slavi cela japanska nacija.

Ali nije mi se dalo da turu po Japanu započnem u rano proleće, idući od juga prema severu, tragom cvetanja trešanja. Promenila sam planove i vozila u jesen, bežeći od zime na jug. Pomirila sam se s tim da ni putnici-nomadi ne mogu da ispune sebi sve želje i da i najvećim svetskim skitnicama ostaje ponešto o čemu će sanjati, kujući planove za ’neki drugi