2-10. maj

Dan prvi

DSCF8450.JPGNapuštamo Poti rano ujutru. Vozimo prema Zugurdiju, poslednjem gradu na našoj ruti, posle kojeg se, sudeći prema mapi, možemo nadati samo selima. A ko zna šta u njima ima, odnosno nema. Zato je bolje da se mi oprskrbimo hranom za dva-tri dana, a dotle ćemo, valjda, dopedalati do Mestije, prestonice Svanetija.

 

18-23. jun 2012.

 Već četvrti dan sedim u hostelu Romantik u Tbilisiju. Zajednička soba 5 evra, a u cenu su uračunate večera i neograničene količine kafe i čaja, a uveče i gruzijskog vina. Od ostalih civilizacijskih tekovina, tu su wifi, veš-mašina, topla voda. Jedino što je ceo hotel u "podzemlju", u suterenu ukopanom nekoliko metara, zbog čega nema prozora pa je pomalo zagušljivo. No, kad su ciklotuuristi i bekpekeri bili zahtevni.

U tom komforu sam silom prilika, dok čekam da mi stigne iranska viza. Došla sam u petak s Tbilisijskog mora, jer mi je prošlog puta, a to je bilo deset dana ranije, službenik u iranskoj ambasadi rekao da će do petka sigurno biti gotova. Isto to rekao mi je sedam dana ranije, samo što je tada bila u pitanju sreda.

 

Dan petnaesti, 20. oktobar

*

Kako se spuštam od Muktinaha, tako i cene padaju, pa sam dan uoči dolaska u Tatopani ručala za svega dva dolara, što je bilo gde na planini nezamislivo -- toliko tamo košta kafa. Sasvim neočekivano, ta silazna linija cena zaustavlja se u Tatopaniju i ponovo vrtoglavo skače do možda najviše tačke na cenovnom grafikonu cele Anapurna rute. Iako sam odabrala sasvim običan hostel, najjeftinija porudžbina u meniju iznosi čak šest dolara.

Kusam moj mo-mo s povrćem, a svaki zalogaj mi zastaje u grlu. Gledam prepune porcije drugih turista i razmišljam o tome koliko se, u finansijskom smislu, razlikuju kratka putovanja od dugih. Budžet kojim raspolažem svakog meseca uklapa se u srednji prosek budžeta putnika dugoprugaša ali ove cene na Anapurni su za mene previsoke.

 

 

Pre nekoliko dana, na mom Fejsbuk profilu neko je ostavio link za priču o jednom projektu koji govori o biciklima i bicikliranju, ali pre svega o motivaciji, snazi volje, životnim izborima. Kliknula sam, pročitala tekst i, zainteresovavši se, proguglala. Tako sam došla do video-klipa na Jutjubu, koji me je podstakao da pošaljem poruku autoru, s predlogom da svoju ideju predstavi na Blogu B92. Meni se mnogo dopala i nadam se da nisam jedina :)

 

Gost autor je Milan Lisca

 

Od Kuala Lumpura do Melake, gde sam rezervisala smeštaj, ima između 160 i 200 km. Ovo 'između' zavisi od toga kako ste uspeli da se iščupate iz mreže bulevara, nadvožnjaka, podvožnjaka, zaobilaznica i svih ostalih saobraćajnih zamki u gradu koji napuštate, a potom to ponovili i u drugom, neuporedivo manjem, kroz koji obavezno morate da prođete ako izbegavate autoput. Moja ideja da bih možda mogla da u jednom danu stignem do Melake istopila se već tokom prvog sata iskobeljavanja iz maležanske prestonice.

Pa dobro, neću da se nerviram. Večeras ću se opet malo pomučiti i pitatati nekog da postavim šator u njegovom dvorištu.

 

*

Prvi utisak je – jara kakvu nikad pre nisam osetila. Zapahnula me je kao vreli oblak iz otvorene rerne. Kao da sam kroz vrata aviona kročila na usijanu plotnu, asfalt se ugiba ispod mojih sandala, a kroz đonove probija vrelina. Ni snažni udari vatra sa planina okrenutih prema moru ne pomažu protiv tog sveopšteg – nebo-zemljanog – usijanja.

 

Dok sam bila u Srbiji i u susedstvu, nisam stizala da pišem. Svakoga dana sam putovala,

uglavnom biciklom a kasnije malo i autobusom, gotovo svake večeri sam imala tribine,

a pre i nakon njih susrete sa starim i novim prijateljima. Na kraju dana, kada bismo se moji

domaćini i ja razdvojili, umesto na spavanje, sedala sam za kompjuter i odgovarala: na mejlove,

 poruke, davala intrevjue... Tako se za tri meseca skupilo materijala i materijala za najmanje

jedan podebeli roman. Koji ću možda napisati, jednog dana. A nakupilo se i teškog umora.

Za tri meseca na Balkanu fizički i psihički sam se iscrpela više nego za tri godine pedalirajući

kojekuda po svetu.

 

(Do sada sam uvek objavljivala samo (pre)dugačke blogove dok sam na moj FB profil kačila kratke priče ili crtice o epizodama koje su mi se upravo desile a ja ih zabeležila čim sam se dokopala interneta. Izgleda da je to lakše i zanimljivije za čitanje (trebalo mi je tri godine da to shvatim) pa hajde da probam s tom praksom i ovde. Znači, između regularnih blogova, kad god stignem, postavljaću ove kratke zapise.)

 

 

Nadam se da je u redu da ovde podelim pitanje koje sam postavila na Fejsbuku, na grupi Put oko sveta biciklom.

Znam da blogeri ne vole da otvaraju linkove, ali molim one koji prate moje putovanje da ipak kliknu na ovaj i odgovore na anketu. Ovo je tekst ankete:

Najverovatnije ću na jesen sama štampati knjigu, ali pre nego što se upustim u to, trebalo bi da znam sledeće:

Da

 

Široko slovensko

25. april

Nekada su prelazi iz zemlje u zemlju skoro neprimetni i da nema graničnih kontrola i onih kapija za teškaše, automobile, pešake, putnik ne bi ni znao da je kročio na tlo druge države. Nekada su pak granice stvarne fizičke međe, linije razdvajanja različitih geomorfoloških oblika, pa se čini da im je tu prirodno mesto jer tamo iza počinje drugi svet. Ovo potonje slučaj je sa tursko-gruzijskim prelazom Sarp-Sarpi.

DSCF8218.JPG

 

Snezana Radojicic

Snezana Radojicic
Datum rоđenja:  10.11.1967 Pol:  Ženski Član od:  09.05.2011 VIP izbora:  109 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana