Svakog dana oko dvanaest, volonterke Dženi, Kler i ja, kao i svi ostali stanovnici u velikoj Tanginoj kući, okupljali smo se na zajedničkom ručku. Izostali bi samo oni koji su imali časove u to vreme. Kuvala je najčešće Tang, a ako je ona bila prezauzeta ili odsutna nekim poslom, zamenjivala ju je Huong, kojoj je pomagala Ngen. Tang je volela da kuva, ali osim te ljubavi, u načinu na koji je preuzimala kuvarsku palicu od druge dve žene čim bi se vratila kući, ili čim bi završila sa intervjuima koji je u radnoj sobi često davala stranim novinarima preko Skajpa, bilo je više od toga. Osim ponosa što dobro kuva – a zaista je bila nenadmašna – bilo je tu nekog samonametnutog moranja, kao obaveza koju je morala da ispuni kao domaćica te kuće.

Za mene je, u toj njenoj revnosti, najbolje bilo oslikano ono o čemu mi je pričala o vijetnamskim ženama i modelu ponašanja kome su učene. Od njih se očekivalo da u kući budu domaćice i majke, a izvan doma, ako su bile zaposlene – poslovne žene. U svim njihovim obavezama, u ulogama koje su preuzimale tokom jednog radnog dana, morale su da budu doterane, ženstvene a, najbitnije, stalno osmehnute i tihe. Na ulicama je bilo veoma teško videti neurednu ženu, čak i kada su izlazile samo u kupovinu. Vijetnamska moda nametnula je stil koji je postao prepoznatljiv i koji nisam srela nigde osim u ovoj zemlji: haljinice kao za devojčice, koje su mi ličile na tinejdžerske školske unifrome, samo što su ove bile u raznim bojama i sa otvorenijim izrezima oko vrata, sa kratkim rukavima ili bez njih. Preko toga, u svežijim danima, oblačile bi strukirane blejzere, ili jaknice sa sitnim cvetnim desenom.

 
2016-03-07 08:39:18
Literatura| Putovanja| Život

Nova knjiga i tribine

Snezana Radojicic RSS / 07.03.2016. u 09:39

Krajem aprila izlazi moj novi novi putopisni roman “Nomad”, a u maju dolazim u Srbiju (već sam kupila kartu) i ostaću do kraja juna. Planiram tribine i druženja, a biće i nekih zajedničkih bicikliranja.

Za sada sam načelno ugovorila večeri u sledećim gradovima u Srbiji:
Beograd, Novi Sad, Čačak, Sombor, Kraljevo, Kragujevac, Šabac, Loznica, Smederevo, Niš, Bor, Pančevo, Senta, Sremska Mitrovica, Šid, Osečina, a čekam odgovor za Suboticu, Užice i Kovačicu.

Republika Srpska:

Brčko, Istočno Sarajevo 

 

U Hrvatskoj su ovi gradovi na listi:

Osijek, Zagreb, Šibenik (Festival putnika), Cres, Mali Lošinj, Umag (ili Poreč)

U Crnoj Gori:
Podgorica, Bar, Nikšić

Ima još slobodnih termina, pa ako neko želi da organizujemo tribinu u njegovom gradu, neka mi se javi porukom.

 

/Zbog problema sa sporom konekcijom, poslednje fotografije nisu mogle da se učitaju u punoj rezoluciji./

13. septembar

Pošto sam islikala Cape Soya, sebe i bicikl ispred spomenika najsevernijoj tački kopnenog Japana, krećem na jug. Za promenu, vetar me ne udara čeono, već je skoro leđni. Predeli su sasvim drugačiji nego sa strane Japanskog mora. Ovde je sve nekako pitomije, možda bi prava reč bila – blaže. Blaže su boje, blaže linije, blaži vetrovi. Čini mi se da se nikada nisam ktorljala kroz lepše predele.

14292360_10208355940070906_1299798470742819495_n.jpg?oh=999fad78da5e00413ed7bb047c92490a&oe=58696466

 

7. novembar

Otkad sam u Kini, patim od nesanice. Nekad ne mogu da zaspim po celu noć. Ali čim pobegnem iz grada i nađem se u prirodi, makar i u ovako komercijalizovanom nacionalnom parku, svi moji problemi nestanu. Zaspim kako legnem i spavam kao beba, spokojnim i zdravim snom do kasnog jutra.

Dan je zašao u deveti čas kada se budim od povika turista sa platoa ispred vodopada. Ne ustaje mi se još, ali moram. Uskoro će početi da stižu posetioci u velikom broju, te neće biti u redu ako zateknu moj šator, a ne raduje me ni pomisao da me svi zagledaju radoznalo

 

* Od februara mirujem, živeći kao sav normalan svet. Kuća--škola – to je uglavnom moja maršruta. Imam dovoljno vremena da svakog dana odem makar do obližnjeg jezera, bilo da bih džogirala, bilo da bih se veoma strmim putem uspenjala biciklom do stupe na vrhu. Imam i sportske terene u sklopu kampusa u kome živim, sa profesionalnom stazom za trčanje, sa košarkaškim i odbojkaškim terenima... Rečju, postoje svi uslovi da održavam kondiciju. Osim što me mrzi. IMG_7963-e1495331619594.jpg

 
(Napominjem da je reč o public school i to u unutrašnjosti Kine; privatne škole i trening centri su druga priča, kao i škole u velikim gradovima.) 


*
Pre početka prvog časa treba da se nađem sa Xu, mojom kineskom asistentkinjom i takođe nastavnicom engleskog. Upoznale smo se juče, na radnom sastanku u zbornici. Nismo imale mnogo prilike da pričamo, ali i iz onih nekoliko minuta razgovora shvatila sam da će nam sporazumevanje biti veliki problem. Xuino znanje engleskog je na nivou početničkog, pa čak i kada
 

 

1.

Ispostavlja se da u kuci-kafeu, pod cijom sam se nadstresnicom sakrila od kise, ima ljudi. Domacica me najpre nudi da predjem za bastensku garnituru, umesto sto sedim na tlu. Odbijam, ali je zato pitam za dozvolu da postavim sator tu gde sam. Sto ona prihvata bez razmisljanja. Zatim ulazi u kucu i vraca se sa decakom od dvanaest-trinaest godina. On koristi Guglov prevodilac da bi mi preneo njen poziv da nocas spavam unutra, u njihovom holu.

Kazem da je to veoma ljubazno od njih. I podjem za njima unutra, gurajuci bicikl u hol. Tamo su vec parkirani jedan motor

 

 

Video sa naj-isečcima iz Pjongjanga.

Lajkujte (na Jutjubetu, ne ovde), zapratite me ako do sada niste (klik na Subscribe), jer vas ne košta ništa, a meni će doneti parice u perspektivi :)

Ima i prevod na srpski, samo da napomenem. :)

A u veoma bliskoj budućnosti sledi mnooogo toga zanimljivog, naravno, materijal će biti kvalitetniji, jer ovo su ipak rani radovi...

 

 

 
.
.
 
 

30. avgust

Razvlačile smo se do skoro deset moja domaćica Dragana Tintor i ja, odlažući rastanak. Za dva i po dana, zbližile smo se kako se to dešava sa srodnim dušama. Osećala sam se prihvaćeno i voljeno, trudeći se da bez zadrške i ja njoj pokažem svoju naklonost. Otud smo i jutros morale da najpre popijemo kaficu, pa da doručkujemo, na japanski način, naravno, mada prilagođen mojoj navici da ujutru jedem nešto slatko.
Nisam se bunila kada mi je GPS iscrtao rutu okolo-naokolo, uglavnom zaobilazeći planine na putu do druge obale, one na Japanskom moru. Cilj mi

 

Šta poneti na put biciklom

Među biciklistima je rasprostranjeno uverenje da je svaki gram važan. To je tačno, ali nije razlog za to da se merite na vagi sa bisagama, osim ako ne treba da letite avionom.

Logično je da će biti lakše voziti bicikl koji je natovaren sa 5 kilograma nego onaj na kome je 10 kilograma tereta. Međutim, na terenu koji je pretežno ravan, ta razlika neće biti toliko osetna. Ukoliko je pak ruta kojom ćete pedalati brdovita, razliku ćete itekako osetiti na uzbrdicama dok ćete nizbrdo postizati veću brzinu što ste teži (masa pomnožena sa ubrzanjem).

 

Snezana Radojicic

Snezana Radojicic
Datum rоđenja:  10.11.1967 Pol:  Ženski Član od:  09.05.2011 VIP izbora:  109 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana