6. novembar

U Juijang stižem vozom, u četiri ujutru, nakon probdevene noći. Nešto se u vagonu polomilo, praveći nepodnošljivu buku zbog koje ni oka nisam sklopila. A sada mi predstoji četiri sata čekanja na prvi autobus koji vozi do planine Lušan.

Tamo sam planirala da provedem svoja dva neradna dana i gratis prepodne. Mislila sam da cu ovaj tranzit lako pregurati muvajuci se po stanici, gde bih, uz malo srece, mogla da pronadjem i neko zgodno mesto da se opruzim. Ponela sam sator, podlogu, kao i vrecu za spavanje, kako bih na Lušanu kampovala dve noci. Uz

 

(Na kraju teksta, nalazi se i video sa najboljim trenucima ove ture. Možete ga pogledati pre čitanja, ili po završetku, da proverite slike koje ste zamislili sa stvarnim. Uživajte!)

1.
Buđenje u hladovini, na prijatnoj temperaturi. Sunce je ovih dana ubistveno i ovo sada predstavlja retku blagodet. Čak mi ni tokom noći nije bilo vruće, verovatno zbog blizine reke.

Danas nemam planova. Vozikaću se okolo, ubijajući vreme. Sutra je subota, a vikendom je dozvoljeno staviti bicikle u brzi voz i metro. To mi je plan za povratak u Seul.

Radim sve natenane:

 

Dok budem mirovala, povemeno ću ustupati mesto drugarima cikloputnicima koji nemaju autorsku opciju na ovom blogu. Uslov je da tekstovi budu zanimljvi i elementarno pismeni, te da mi se dopada i napisano a i autorova ličnost :-)   

Moj prvi gost autor je: Zastupnik

Po rekama i banjama naše zemlje ponosne, 1. deo

Posle prvih desetak dvadesetak pređenih kilometara, kad se savlada početni umor, svakog biciklistu uhvati osećaj ushićenosti jer noge same okreću pedale, a pred očima

 

1.
40330216_10214395748182334_3034730845182099456_n.jpg?_nc_cat=0&oh=98bd03d8af3a19132a6afa0ad234e5d7&oe=5C33B3D2Nakon tri meseca na jednom mestu, duh i telo jedva čekaju pokret. Ali čak ni nomadu poput mene, vazda sviklom na kretanje i stalne odlaske, nije uvek jednostavno da samo potrpa sve u bisage, ove okači na bicikl i otisne se na put. Treba najpre raščistiti

 

UVOD

Godine 2020, tokom svetske pošasti novog, nepoznatog virusa nazvanog Covid-19, pisac ovih redova zatekao se u južnoameričkoj provinciji Ajsen, na severu čileanske Patagonije. U nekoj od svojih šetnji, uputio se malo dalje izvan grada, te radoznalo zašao na privatno imanje iza jedne otvorene kapije, za koje će se ispostaviti da je lokalna uzgajivačnica konja. Zastajući da bi snimio plemenite životinje, sa iznenađenjem je otkrio da su konji pred njim, u najmanju ruku, neobičnog

 
2018-06-07 10:26:35
Literatura| Planeta| Putovanja| Reč i slika| Život

Pjongjang

Snezana Radojicic RSS / 07.06.2018. u 11:26

(Odlomak iz rukopisa putopisnog romana)

 

Prve slike Pjongjanga. Priljubila sam nos uz staklo minibusa niz koje se sliva kiša i pomno poput kakvog špijuna, kako se povremeno osećam, prikupljam prizore o kojima ću kasnije pisati.  

Prazan autoput, bez ijednog jedinog vozila. Slika koja je neprihvatljiva oku naviklom na prezagušene kineske puteve, pa ona, ta dva kratkovida oka, trepću u neverici, dok se glava izvija prema prednjem staklu i vozaču, u nestrpljivom očekivanju da se tamo u daljini najzad pojavi neki automobil. A stvarnost uvek iznenadi, pa

 
Ostrvo Kjušu povezano je sa Honšuom mostovima i podvodnim tunelima. Ovi potonji građeni su još sredinom tridesetih godina prošlog veka. Prvi od njih nazvan je Kanmon, a svečano je pušten u rad 1942. Najpre železnički, pa automobilski, a na kraju i pešački tunel.
 
Na dubinu od skoro sedamdeset metara ispod nivoa mora silazi se liftovima. Dovoljno su veliki da i moj natovareni Surfi stane unutra. Jedan Japanac pritisne dugme B (basement), a lampica zatreperi kod slova G (ground),
 

Gost autor: Aca52ns

 

Све што су урадили, урадили су срцем за своју отаџбину и своје потомке. То су сматрали дужношћу, а не обавезом. Нису били професионални војници, већ сељаци, извучени из шљивика, од волова, са плодних ораница и винограда. Загинули су као Cпартанци и нису

 
*
Tokom noći napolju je smrzlo, ali mi, začudo, nije bilo hladno. Spavala sam u dve vreće – preko zimske sam navukla letnju – ali u nekom trenutku sam se probudila i oslobodila se ove druge. Međutim, pred zoru sam opet morala da je navučem.
 
Kada sam otvorila šator, okolo je sva trava bila bela. Iznad mog kampa, u poluograđenoj bašti, parkirao se kamionet, koji sinoć nije bio tu. Iza njega, dimilo se od velike vatre koju je vozač i, pretpostavila sam, vlasnik
 

Viza

Bližilo se šest meseci mom pedalanju i boravku u Indoneziji. To je maksimalno vreme za ostanak u toj zemlji na osnovu inicijalne dvomesečne vize koja se može produžiti do četiri puta. Nakon toga, za one koji planiraju duži ostanak, jedina mogućnost je da pređu u neku susednu zemlju i izvade novu vizu. Za nosioce srpskog pasoša, izbor je sužen na Singapur i... upravo to 'i' sam pokušavala da pronađem iščitavajući vizna pravila za države na krajnjem jugu Jugoistočne Azije i u pacifičkom regionu. Gde nam to ne treba viza?

„Istočni Timor - ako se u zemlju uđe vazdušnim ili morskim putem, viza se dobija na aerodromu odnosno u luci", pročitala sam na jednom putničkom forumu. 'To mi treba!', uzviknula sam i otvorila mapu da vidim gde se ta država tačno nalazi. Nisam loša u geografiji ali pacifički pojas je ogroman, sa bezbrojnim ostrvima.

 

Snezana Radojicic

Snezana Radojicic
Datum rоđenja:  10.11.1967 Pol:  Ženski Član od:  09.05.2011 VIP izbora:  109 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana