29. januar

Iako sam skoro deset dana u Čileu, nisam baš imala prilike da upoznam prave Čileance, da steknem neki određeniji utisak o njima. U nekom od tekstova pomenula sam da me Panamerika, ruta kojom se krećem, najviše podseća na Camino de Santiago - mnogo putnika, nomada, stranaca uopšte, a lokalno stanovništvo naviklo na njih i manje-više sve gleda kroz turizam. Međutim, čak i tako, počinjem da polako upoznajem ovaj narod.

Juče, šetam Puerto Natalesom, gradićem u kome se odmaram nekoliko dana čekajući bolje vremenske prilike za vožnju kroz nacionalni park

 
U Hirošimu sam ušla sa izvesnom strepnjom i očekivanjem da će mi se nešto desiti. Ne znam tačno šta, ali možda da ću doživeti nekakvo pročišćenje, katarzu. Osećanja sa kojima sam dolazila bila su već unapred prejaka, toliko da sam se jedva uzdržavala da ne zaplačem kad god bih pomislila na neku od onih slika atomske pečurke, pustoši nakon eksplozije, sprženih i ozračenih ljudi. To mesto tamo predstavlja jednu od prelomnih tačaka naše civilizacije, gde se istorija prekrojila, krenuvši odatle u novom pravcu. Način na koji se to dogodilo, tog 6.
 

1.

Ne znam kakav je to vocnjak u kojem sam kampovala, ali danas otkrivam da se pod istim vocem nalaze kilometri plantaza duz mora. Sada mu jos nije sezona, posto se tek na ponekom drvcetu vidi ovalni crni plod, velicine masline.
Ne prepoznajem ni plodove velicine nasih duguljastih lubenica, a mozda i malo vece, potpuno zelene kore. Njih prodaju ratari na ulicnim tezgama, koje su improvizovane na malim kamionima i vanovima duz puta.
No najcesce se prodaje vodena jabuka (lian vu). Osim crvene boje i imena, nema niceg zajednickog sa jabukom. Oblikom pre podseca na krusku, a

 

CETRNAEST SLIKA (koje se mogu citati i kao foto-reportaza)

1.
Nered ispred satora, koliko da se stvori atmosfera doma u vreme pripreme vecere. Pred spavanje, sve cu to pospremiti, spakovacu posudje i gorionik, sklopiti Crazy creek stolicu, iako ce mi ujutru ponovo biti potrebni. Zivot na drumu naucio me je da i usred noci treba biti spreman na brzi pokret. Nekad zbog iznenadnog nevremena poput monsunskih kisa ili tajfuna, kad voda navre sa svih strana, ili olujnog vetra koji moze da mi polomi taj krhki krov nad glavom, nekad zbog nepozeljnog posetioca koji slucajno nabasa, pa procenim

 

Taroko kanjon je verovatno najpoznatija turisticka atrakcija u Tajvanu. U sklopu nacionalnog parka, za koji je proglasena cela oblast u donjem toku reke Livu, nalazi se na desetine hajkerskih staza. Da bi se sve ispesacile, treba tri dana.

Na jeziku domorodaca, rec 'taroko' oznacava ljudsko bice. Nekada je kanjon bio nalaziste žada, a zbog mermernih stena naziva se i Mermerni kanjon.

Sa mojim domacinima ispesacila sam dve staze i ostale udivljena tolikom lepotom. Nije mi smetalo ni sto su veci deo tih ruta Tajvanci poplocali i osigurali ogradama, podlezuci zahtevima masovnog

 

2. oktobar

Kakav dan! Sunčano, mada pomalo prohladno, glatki novi asfalt, goredoliranje sa možda dve-tri oštre uzbrdice oko morskog zaliva, pa oko jezera, a onda i oko vulkana, a prizori nestvarni... Sad biram gde ću da se smestim na jezerskoj plaži (poslednja fotka).

120454338_10220605589024474_5066515837519229213_n.jpg
 

Gost autor: Bryan Keith

 

Nice mountains, friendly people, almost no traffic, the lowest prices I've seen in Europe.  Ukraine, manna for cycle tourists?

Children stood by the side of the road, smiling, waving, and greeting "ahoi" when we rode by.  Long climbs over a pass followed by long descents reminded me of the mountain

 
15. oktobar 2019.

“Hello!”, obraća mi se monahinja ozarenog lica, u svojim četrdesetim. “My English is not so good, but… “
“Dobar dan”, prekinem je u pola rečenice. “Moj srpski je odličan”, našalim se.
Obe prsnemo u smeh.
“Mislila sam da ste strankinja, vidim da ste putnik”, kaže monahinja i pruža mi ruku da se upoznamo.
 
16. oktobar 2019.
 
Budim se pre crkvenih zvona – zanimljivo mi je to pošto su mi ona, kao i pozivi imama sa džamija, ili zvuk bubnja u budističkim hramovima uvek bili sinonim za ranojutarnje nevoljno buđenje iz najlepšeg sna. Za dizanje dok je napolju još uvek mrak a u sobi ledeno. Mada je u mom malom šatoru čak i toplije nego u većini monaških kelija. Kako god, budim se prva na tom zabačenom mestu iznad manastira Đipša, sa pogledom na osvetljeno manastirsko dvorište. Žuta svetlost uliva osećaj sigurnosti. I da ne volim
 

*
Ujutru, hvatam gradski autobus do zapadne stanice. Odatle polaze marsrutke i zajednicki taksiji za Kočkor - moju danasnju odrednicu.

Vozac autobusa divlja, i na kruznom toku juri pravo na drugo vozilo. Stojim na prednjoj platformi, gde nema guzve, i lepo vidim da ce se sudariti. Jeste da ima prvenstvo, ali valjda ne zeli epitaf sa tekstom: 'Ovde lezi onaj sto je imao prednost'.

Snazno gazi kocnicu - i ja letim na pod. Ne mogu da zaustavim pad iako pokusavam da se uhvatim za neku rucku, a i putnik do mene bezuspesno nastoji da me pridrzi.

Psujem ga na sav glas.

 

Snezana Radojicic

Snezana Radojicic
Datum rоđenja:  10.11.1967 Pol:  Ženski Član od:  09.05.2011 VIP izbora:  109 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana