1452217_10201434329074957_838600387_n-225x300.jpgZa razliku od Evrope, Azija živi napolju. Od trenutka kad otvori oči pa do polaska na počinak, i mlado i staro nalazi se na ulicama. Napolju se radi, druži, uči, obeduje, drema. Zapadnjaka može da nervira nedostatak bilo kakve privatnosti, jer i njegova je ugrožena radoznalošću ljudi koji bi sve da vide, taknu, omirišu. Ali ako želi da sazna nešto o ovdašnjem životu, dovoljno je samo da izađe i pokupi gotove priče.

Toga ponovo postajem svesna kada nakon mesec i po dana napravim pauzu od pisanja i krenem na kratku turu do obližnjeg vidikovca.

 

5575-1024x783.jpg

Suhana Gautam je ćerka vlasnika hostela u kojem sam odsela. Njeno ime znači „dobro obučena“, a prezime Gautam kazuje da pripada kastinskom redu iz kojeg je potekao i Sidarta (kasnije Buda). To je visoka kasta i Suhana u levoj nozdrvi ima mali pirsing što je obeležje njene kaste. Nošenje ovog obeležja danas nije obavezno, ali više od polovine žena u Nepalu, hindu porekla, ima malu minđušu u levoj nozdrvi.

 

Pogled na nove statuse na Fejsbuku, zadržavanje pažnje na objavi moje onlajn poznanice i klik na vezu za blog njene prijateljice s naslovom S mamom na biciklu, potom čitanje priče u dahu, sa suzama u očima i -- ideja: preneću to na Blog B92! Zašto? Zato što je priča živa, istinita, snažna, emotivna, što je odlično napisana, što govori o pomeranju granica naših strahova i nagradi u vidu sadržajnijeg života koja obavezno dolazi kada se na to usudimo.

 

Dan petnaesti, 20. oktobar

*

Kako se spuštam od Muktinaha, tako i cene padaju, pa sam dan uoči dolaska u Tatopani ručala za svega dva dolara, što je bilo gde na planini nezamislivo -- toliko tamo košta kafa. Sasvim neočekivano, ta silazna linija cena zaustavlja se u Tatopaniju i ponovo vrtoglavo skače do možda najviše tačke na cenovnom grafikonu cele Anapurna rute. Iako sam odabrala sasvim običan hostel, najjeftinija porudžbina u meniju iznosi čak šest dolara.

Kusam moj mo-mo s povrćem, a svaki zalogaj mi zastaje u grlu. Gledam prepune porcije drugih turista i razmišljam o tome koliko se, u finansijskom smislu, razlikuju kratka putovanja od dugih. Budžet kojim raspolažem svakog meseca uklapa se u srednji prosek budžeta putnika dugoprugaša ali ove cene na Anapurni su za mene previsoke.

 

Dan trinaesti, 18. oktobar

*

Pre nego što napustim Muktinah, suočavam se sa vrhuncem gramzivosti nepalskih ugostitelja. Pošto nemam dovoljno rupija da platim za noćenje i obede u hostelu, odem u gostionicu gde se ujedno vrši i zamena novca. Prema zvaničnom kursu, za jedan dolar dobija se 98 rupija. Nepalac u menjačnici mi za sto dolara, koliko hoću da promenim, proizvoljno ponudi 7 000. U taku planem,

„Da li vi mislite da su turisti trezori koje treba opljačkati? Kako vas nije sramota! Da stavite trideset dolara sebi u džep na račun transakcije!“

Nepalac se nimalo ne uzbuđuje.

 
 

Dan jedanaesti, 16. oktobar

 

*

Sa poslednjeg konaka na Anapurna kružnoj ruti svi kreću veoma rano, već oko četiri ujutru. Do prevoja Thorung La ima oko pet sati pešačenja i onda slede tri sata spusta do prvog sela na suprotnoj strani planine.

Trpezarija gostionice u Thorung Pediju, gde sam odsela, puni se planinarima koji su spremni da krenu samo dok doručkuju. Ja sam sve to već obavila u mojoj sobi samo čekam na mog nosača Kimala da mi da znak pa da pođemo. Ali vreme prolazi, planinari odlaze, a mi čekamo na Kimalove prve klijente. Ispostavlja se da je se sa njima dogovorio za sat i po kasnije.

 

Dan osmi, 13. oktobar

*
Početak nimalo ne obećava – iznad Mananga završava se uski zemljani put i u drugi deo sela, Tenki Manang, ulazi se stepenicama. One su kamene, visoke i strme. Smejem se što od muke, što zbog natpisa na tabli seoske kapije: „Strogo zabranjena vožnja motora. Nezagađena zona.“ Kao da bi i mogli da ovuda prođu, sve i kada bi hteli.
Uz prvi deo stepenica izguravam bicikl relativno lako. Koristim uski zemljani pojas između njih i zidova kuća koji izrastaju uz sam prolaz. Kad njega nestane i ostanu samo stepenice omeđene zidovima s obe strane, počinjem da se penjem poprečke.

 

Dan sesti i sedmi, 11/12. oktobar

*

Buđenje s pogledom na Himalaje. Kroz prozor koji gleda na jug vidim masiv Anapurna a kad otvorim vrata na suprotnoj strani sobe, ugledam strme litice Čula Himalaja, visoke oko šest i po hiljada metara. Na toj slici, one su u pozadini, dok se u prvom planu nalazi zid od mrkih cigala obrastao u puzavice sa cvetovima jarkih boja. Uzgaja ih gazdarica hostela u maloj bašti unutrašnjeg dvorišta. Taj kontrast između roze, lila, žutih i crvenih latica duž zida iza kojeg su bleštavo bele planine deluje nestvarno kao u scenografiji za film po nekoj bajci. Juče mi se prvi put javio taj osećaj da sve ovo zapravo nije stvarno i, evo ga, gde me ponovo obuzima kako sam otvorila oči.

 

Dan peti, 10. oktobar

*

Za razliku od prethodnih dana kada sam mahom gurala od ujutru do kasnih popodnevnih sati da bih tek predveče naišla na deonice kojima mogu da vozim, današnji dan počeo je skoro pet kilometara dugim spustom. Put je veoma dobar, zemljani, bez kamenja koje izviruje na sve strane, bez džombi i rupa.

Rano je i prohladno. Kada dunem, u vazduhu ostaje beli trag. S moje leve strane, iza prvih planina koje mi se čine nadohvat ruke, izviruju snežni vrhovi Anapurna Himalaja. Najviši pripada Anapurni II, špicast je i po obliku me neodoljivo podseća na Očnjak na Prokletijama, samo što je od njega viši za oko 6.000 metara.

 

Snezana Radojicic

Snezana Radojicic
Datum rоđenja:  10.11.1967 Pol:  Ženski Član od:  09.05.2011 VIP izbora:  109 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana