Težina telegrama od dvadeset i jednog grama raspršila je i poslednju nadu da ću te sresti u centru. Nebo je bilo crno poput ovce, vunasto i suvo. Jak pritisak nabijao je ljude prema tlu. Zlu ne trebalo da ovo potraje, ali nekako su mnogi sada prave veličine. Grehota je za one koji inače sami sebe unižavaju svakog dana, oni jedva da se vide. Ostali su veličine kokera, kroketa ili krekera. Ovčar bez dlake po telu (ima je samo po glavi) podigao je pogled. Vidi se da bi u nekom drugom svetu bio kralj životinja. U nekom drugom svetu svi bi svetleli, svi bi puštali krila i leteli. Svi bi bili svetleći zmajevi. Zmajevi noći. Zmajevi očaja. Krajevi grada bili bi gnezda. Na vrhu najvišeg nebodera u centru živeo bi kralj zmajeva kome čak ni onaj ovčarski pas ne bi bio strašan (u onom njegovom svetu koji priziva pogledom - ili je to samo vapaj za hranom). Kralj zmajeva, zmaj od papira koji ne može da leti. Ne, to nije ispresavijani telegram, bože me oprosti, to je origami zmaj. Zgužvam ga jednom rukom u centar piksle gde spavaju pepeo i strah. Strah, da ako već mogu da pogubim kralja zmajeva kao opušak cigarete, a nikada nijednu nisam stvarno spalio, kakav je kralj mog sveta?

 

 

 

Bila je godina konja. Beba je rođena na obali okeana, u restoranu roditelja. Dobio je ime Noace. Prvo je naučio da pliva a tek kasnije je prohodao. Kada je napunio tri godine dobio je svoju prvu dasku za surf. Jedno vreme je samo plutao na njoj i koristio je kao marker dok je učio da roni. Sa sedam godina je krenuo u školu. Počeo je da uči slova i brojeve a već je znao da seče talase. Više vremena je bio na okeanu, nego u klupi. Tokom dana, računajući i snove, duže je bio u vodi, nego na suvom. Činilo se da se na dasci odmara, spava i sanja. Uhvati talas koji se lomi preko njega, uđe u vodenu cev i nestane. U zavisnosti od veličine talasa, posle nekoliko sekundi pojavi se iza vodenog zida, ozarena lica, mlađi nego što je bio malopre.

 

 

Još kao jelensko tele bio je, najblaže rečeno, čudan. Nije se držao majke, jurio je s divljim svinjama i preskakao potoke kao kakav konj preponaš. Dizao je nogu i pišao na so za lizanje koja je ostavljana po šumi, zašta je neretko dobijao batine od drugih irvasa. Kada je malo stasao i ojačao, dobio butove i prve paroške na rogovima, upoznao se i sa Deda Mrazom. I to preko optičkog nišana. Nije mu video lice, samo cev puške za omamljivanje životinja, koja ga je gledala svojim napunjenim crnim okom. Prva ga je strelica promašila i on je brisnuo. Kasnije je saznao da se Deda Mraz na putu kući, dobrano pripit, strmeknuo reklamnim sankama u jendek. Ostao je nepovređen i nastavio pešaka, teturavim korakom ka svojoj toploj kolibi. Irvas ga je pratio do kuće i saznao gde živi. Ta mu je informacija pomogla nekoliko meseci kasnije kada je došao Deda Mrazu na trem i zakucao kopitom na vrata.

- Ko je?

- Irvas od jesenas, sreli smo se u šumi. Izađi, imam nešto za tebe.

- Dođi u decembru, sada nije sezona novogodišnjih praznika.

 

 

 
                                                      IV

 
                                   PARALELNI UNIVERZUM


 
       Naš univerzum nije jedini. Izvan našeg rađaju se novi. Ivice našeg prostora se udaljavaju od nas brže od brzine svetlosti. Zapravo, u pitanju je semantika, i kako se sroči. Učili smo da ništa ne može da putuje kroz prostor brže od brzine svetlosti i to je tehnički tačno. Ali prostor, prostor može da radi šta god mu je volja. Prostor nije tako prosta dimenzija kako se čini. Svetlost koja putuje ka nama iz neke daleke galaksije treba da savlada širenje prostora koji istu od nas udaljava mnogo većom brzinom tako da sirota svetlost zapravo nikad ne dođe do nas. Posledično se uspostavlja nekakva granica bezgraničnog prostora. Najveća moguća udaljenost na kojoj dva sveta mogu da komuniciraju.
 
 
 
 

 
                             
                                PROGLAŠENJE ZAVISNOSTI
                                             
                                                        II
 
 Pre je bila tišina. A iza nje se šunjala panika. Nebo je poput ćebeta po kom može da se crta prstima. Naši prsti se sada sreću na tim linijama. Naše misli paraju tišinu, smeh doprinosi. Namere plutaju po sobi, prozori su otvoreni u leto, odškrinuti u proleće i jesen, zimu da ne spominjemo. 
 
Devojčice i dečaci su porasli i crtaju noćima po zidovima ulica na periferiji oba grada. Protestuju protiv usamljenosti. Imamo paket pred nama koji treba poslati preko okeana, svojevrsnu poruku u boci. Trebaće nam brod. Umotavamo sigurnost u šuškavi papir i opraštamo se od nje. Pomirili smo se. Sigurnost može samo da pluta.
 
 

                                 
                                   PROGLAŠENJE ZAVISNOSTI
                                             
                                                        I
 

Ona će uskoro da odnese i poslednje svoje stvari tako da će se stvoriti uslovi za nas. Ali daj mi još danas, ništa se neće desiti prvi dan. Ono što ćemo da pokušamo biće veće od prostog zbira nas dvoje. I dok govorim gubim pojam o sebi, gledam kako bledim. Samo me sada nije strah. Ne plašim se da nestajem, samo menjam stanje. Kao ono naše polje, nikada ga nismo videli u jesen, kad uvene, ili u zimu kada promeni boju ali oboje znamo šta mu se desilo. Isto kao što smo bezbrižni šta će se desiti sledećeg proleća. Neke budućnosti su sasvim izvesne. Kad sagori košmar ostane pepeo. Kad sagori san u pepelu može da se prepozna i zlatna prašina.
 
 
 

                                              ZVUCI TIŠINE
 
                                                        V
 
 
Prošlost me nekada zagrli svojim ćebe mekanim rukama i na silu me posadi na kauč. Sakrije me u ostatku dana, mračnih dana koji se gomilaju krajem godine. Vazduh vani seče kao ledeni nož. Pomisao je još gora iz toplog, nazovi, doma. Da imam podno grejanje vrlo rado bih promenila ugao posmatranja. Da imam podno grejanje mogla bih da gledam u budućnost. Neke stvari te iznenade kao led koji se uhvati preko noći. U izostanku sunca i boja, ceo moj svet se završava na četinaru koji vidim sa prozora. Nijanse tame kreiraju iluzije, izbledeli dani te kao nešto uče. Kiša pada, pa se maskira u sneg. Vode je previše a života sve manje. Prošlost me nekada uzme u zagrljaj toliko da odlazim u fade.
 
 
 

                                             ZVUCI TIŠINE

                                                       IV

 

 

Uzela sam bolovanje. Sve što sam radila je spavala i mislila o njemu. Kačila sam se za sećanje na život među jastucima na njegovom kauču. Svakodnevni život koji smo nekad imali, osećaj doma, koji mi se nikada nije desio ni pre ni posle na taj način. Pesme o tišini koje odlaze u fade. Gonjena jebenim genima o samoodržanju morala sam da budem sebična. Da ne kažem glupa, ispala sam neuka.

 Strast i netrpeljivost, dođu i prođu. Nekada potraju duže. Mnogi glumci igraju u takvoj predstavi, samovoljno. 

Da li da budem kao oni ili da budem sama? 

Drugačiji ugao posmatranja bi učinio da progledam.

 

 

 


 

                                           ZVUCI TIŠINE

                                                      III

 Vozim se da imam know how iako nikad nisam bila u sličnoj situaciji. Imam čudno poverenje u tebe, to je verovatno intuicija. Opet mi nedostaje snimak, video tutorial, kako se ovo rešava. Mora da je neko nekad upao u sličnu podelu. Možda sazvežđa da konsultujem? Siguran put da skliznem u vradžbine. Moglo bi da bude opasno, sama u autu sa nepoznatim muškarcem, jedva da smo nešto pričali sinoć. Tek da smo samo plesali kako sam predlagala. Zaintrigirao si me pričom o sinopsisu mog romana, gde me čeka zamka, koji su mogući ishodi… Ako upadnem u nju tokom pisanja i ne izvučem se, to će biti naša mala tajna. Sva tri dana u zamku, od kad si me sustigao na jednom od hodnika, da mi skreneš pažnju na sebe, postali su naša mala tajna. Verujem ti iz meni neobjašnjivog razloga. Niko neće znati da se ovo među nama desilo. Ni sama ne verujem, zato ti pišem ova pisma. 

 

 

 

 

                                            ZVUCI TIŠINE

                                                      II 

 

Kroz hodnike zamka, oborene plafone i minijaturne prozore, tama, stara prijateljica, traži me, hoće da popričamo. Videla sam tvoj e-mail i odgovorila odmah. Pokupim te za pet minuta i idemo napolje ali imam conference call, tako da smo limitirani. Izašli smo na sunce. Menjam naočare, tvoje sunčane su ti još uvek okačene o kragnu. Silazimo ka jezeru gde su svi koji su došli autom parkirani. Uz brdo se muči biciklista koji ima ekstremno dugačku bradu i fluorescentne bisage. Poslednji put se obrijao kad je krenuo na ovaj cikloput, pre deset godina, kažem. Mogla bi brada da mu se upetlja u prednji točak, i da tako okonča, nastavljaš. Smejemo se do suza. Oko nas je tišina.

 

 

 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  9 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana