Izuzetno ne podnosim zadrte i ograničene, zadrte koji trte ograničene, varničenje, vatromete i petarde, šut za tri poena Ratka Varde, Tantum Verde, verande i gluperde, kao i glupandere, ne podnosim komplet plišane trenerke i mede u tonu, ronilačka odela i skafandere, bandere u A, TENT B, dalekovode iznad krovova, zapušene odvode i oluke, pomen rovova, bruke, jauke, muke i okuke, ljude univerzalne struke, univerzalni lepak i samolepljive pauke koji su namereni da nekog uplaše osim ako su zalepljeni na unutrašnjem dnu čaše, tako da se ne vide od pića

 

Dah, izlupan palicom, držim u rukama, mito za život, držim u rukama točak sudbine, istrošen vremenom, točkić otpao sa kofera, uhvaćen u laži, tačnoj kao tač

            Mesec je kriv za sve, i njegove smene, gule sa mene, čekanje i htenje, zurim u prazno, želim da se davim, kao leptir da se spržim, nad vrelom površinom, u fonu, dišem u balonu, na izdisaju sam kao kočnice školskog autobusa na samom vrhu nizbrdice, mašem rukama, sebi iznutra, nisam video karte, mape, rukama sam prekrio lice, pogledom tražim svoje oči, reči poslednje koje okupljam oko sebe kao dečicu, kao hrpu lascivnih fotografija, tri poznate žene, bačenih u bunar

 

Moj koren je na Romaniji.

Vodim poreklo od drevnih Rimljana. Tako kažu enciklopedije. Plebei Romani sunt.

Zavijam kao žgoljavi vuk s Romanije. Mesec se pokaže, pa se sakrije. Kada sve oko mene uvene nestaću tamo, ali ne mogu sada da razmišljam o tome. Treba da se osetim dovoljno za…

Zadovoljan.

Prozori su lupali cele noći, ili sam to sanjao. Probudio sam se. Nešto mi je curilo iz oka, osećam sasušen trag na jagodičnoj kosti. Sluzavi suza-puž otpuzao je neprimećen u okolnu misteriju, dok su mi oči bile zatvorene, i nestao. Gde je nestao? Probudio sam se na istoj stranici romana. Da li sam sinoć išta pročitao? Da li sam sinoć išta napisao? U kojoj sam sada fazi, čitanja ili pisanja? Da li sam sinoć plakao je možda bolje pitanje da se postavi prisutnima. Samo sam ja prisutan.


 
Imam punu garažu praznih kutija. Automobil je parkiran u dvorištu. Novi pas gospodari tim prostorom. Stari pas je zakopan u jednom od uglova. Granice parcele su uglaste i prostiru se, u nepravilnim ponavljanjima, na sve četiri strane sveta. Jednom sam iscrtao olovkom na papiru gotovo čitavu granicu dvorišta, počevši od ulaza na terasu, pa sve u krug do izlaza na ulicu. Dobio sam izlomljenu liniju oko koje sam docrtao lavirint, tako da početna linija bude rešenje. Onda sam je izbrisao. Kome god sam dao da pronađe izlaz, nije uspeo. Posle nekog vremena crtež sam poslao u enigmatski časopis.
 
 
 

Ne verujem čak ni nevernicima jer sistirana istina na kojoj se insistira nije ništa čistija od čistilišta ili drugih neistinitih haristija što se nariču na mestima kojima mestimično misionare nebrojeni brojevi mesija sa veštinom Mesija, u stvari su ista kao mesta kojima prolazi procesija zverstava i neverstava, u hladovini Tresija, dok sa druge strane brda stresa koso naleže kosa na odkoštene kosti i komadiće mesa razglobljenih telesa, što se u teleteks podsvesti učitavaju kao čitanja Talesa iz Mileta; ne mili mi se što se talim za ono što mi ne treba kad ovo što je život plitak je grob i za običnog insekta a kamoli čoveka, ali je smrt zato velika do neba.

 

Tog jutra koje se uglavnom nije moglo razlikovati od prethodnog, ili nekog trećeg proizvoljno odabranog jutra druge polovine ovoga života, što kaplje iz mene kao iz pokvarene česme iznajmljenog stana, dva gospodina u zimskim kaputima su se pojavila na mojim vratima. Mogao sam između njih u radnoj sobi, osvetljenoj samo dnevnim svetlom prigušenim kišnim oblacima, da vidim Anu, koja je držala na poslužavniku moj doručak. Krupne suze slivale su se niz njene okruglaste obraze i padale u dekolte. Mali crni hrapavi krst sakrio se između njenih velikih belih mekanih grudi, orošenih suzama. Odmah sam znao šta je u pitanju; i pre nego što je jedan od njih hteo da izda nemo naređenje trzajem glave, uzeo sam najosnovnije stvari i krenuo sa njima.

- Mogu li da ponesem jednu knjigu? – pitao sam.

- Ti slobodno ponesi i kofer knjiga ako hoćeš, ali mi ćemo ti vezati ruke - učinilo mi se podrugljivo je odgovorio manji gospodin koji se upinjao da izgleda važnije od onog drugog.

- Moliću se za vas –  procedila je tiho Ana, a ja sam joj prošao toliko blizu da sam mogao osetiti miris kuhinje u njenoj prirodno riđoj kosi i mogao sam u trenutku, da je vreme stalo, izbrojati sve pegice na njenom porcelanskom poprsju.

 

Ima ta jedna fotografija, ne bih je ni primetio tada da moj perceptivni aparatus nije kalibrisan na broj 19, te lako, ali i jedino, uočava svaku pojavu pomenutog broja u svom vidokrugu. Dakle, njih devetnaestorica i dva neka nebitna lika, osamnaestorica u crnom i jedan u belom na stepeništu slično ofarbanog dvorca. Zagonetka autora instalacije, na kojoj su uslikani povremeno svetleli duginim bojama, bila je otkriti koliko njih ispod little black dress imaju dres SD Udruženog Da Broji Aluzije. Ili je bilo Iluzije? Možda Deluzije? Nisam više siguran. Dres je imao džep u koji su mogli stati mali blok i mastiljava olovka, kasnije diktafon ili studentska bubica. Dekonstrukcija bubica na maljavim grudima je bio punch line drugog dela izložbe. Najpoznatija od tih bubica zvala se Ljubica ali to je irelevantno za priču, kao i njeno prezime, Koprivica (celiva i žari, kakva vrhunska metonimija), inače profesorka srpskog jezika i književnosti u HIV gimnaziji, tek potpuno nebitno.

 

 

           Niko ne zna ko je mladić sa fotografije. Nije moguće stupiti u kontakt ni sa kim ko bi imao da kaže nešto o njemu. Svi su ili mrtvi ili zaboravljeni. Zapravo, nikoga ni ne zanima ko je on. Poznat je kao mladić sa američkom zastavom. Zvaću ga Miki.

 

Poslednji put kada sam bio u Leskovcu bila je zima 1954. godine. Tri leta ranije otac je, kao priznati industrijski inženjer, dobio premeštaj iz Niša a ja sam tek završio četvrti razred. Sećam se hotela, odmah preko mosta, kada se pređe Veternica, sa desne strane, siromašnijeg nego hotel Dubočica. Međutim majka je i sa time tada bila zadovoljna. Prvi put je imala na raspolaganju električni štednjak, sa dve ishabane ringle, većom i manjom. Živeli smo samo u jednoj sobi. Takav smeštaj se ispostavio kao privremeno rešenje. Nije potrajao jedno polugodište. Iako je otac redovno propuštao da se učlani u partiju bili smo nasilno useljeni u vilu vlasnika najveće tekstilne fabrike u Leskovcu. Njegovu manufakturu su britanski saveznici sravnili sa zemljom, da li zbog okupatora ili zato što se kvalitetom približio engleskim štofovima, nikada nije saznao. Kako je pisalo u rešenju koje je takođe nasilno uručeno njegovoj ženi, višak njihovog životnog prostora bio je dat na raspolaganje mojoj porodici na neodređeno vreme,  tako da smo se nastanili u prizemlju.

  

 

Pljusak u ravnici.

Skrivena ispod žalosne vrbe, nekoliko koraka od druma, prekrivena preko glave navy blejzerom koji je već sasvim bio mokar, namerila je do grada. Podnevni autobus joj je opet pobegao, za malo. Tražeći pogledom prozor među nimbostratusima, očekujući tračak sunčane nade, nije primetila VW type 2, koji se pojavio niotkuda i zaustavio blizu nje. Kratki zvuk sirene, kako bi joj skrenuo pažnju. Okrenula se, nabacila osmeh na lice i već je skakutala ka spasonosnom prevozu. Veliki drečavi peace sign se odbacivao od njene još veće grudi. Zanosila je bokovima, a okvašena kosa, vezana visoko, klatila se i levo i desno. Obrisala je kapi sa obraza. Bila je to kiša.

- Možeš da me odbaciš do grada?

Već se bila uhvatila za kvaku i presavila blejzer u drugu ruku.

- Mogu…

 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  9 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana