Tog jutra koje se uglavnom nije moglo razlikovati od prethodnog, ili nekog trećeg proizvoljno odabranog jutra druge polovine ovoga života, što kaplje iz mene kao iz pokvarene česme iznajmljenog stana, dva gospodina u zimskim kaputima su se pojavila na mojim vratima. Mogao sam između njih u radnoj sobi, osvetljenoj samo dnevnim svetlom prigušenim kišnim oblacima, da vidim Anu, koja je držala na poslužavniku moj doručak. Krupne suze slivale su se niz njene okruglaste obraze i padale u dekolte. Mali crni hrapavi krst sakrio se između njenih velikih belih mekanih grudi, orošenih suzama. Odmah sam znao šta je u pitanju; i pre nego što je jedan od njih hteo da izda nemo naređenje trzajem glave, uzeo sam najosnovnije stvari i krenuo sa njima.

- Mogu li da ponesem jednu knjigu? – pitao sam.

- Ti slobodno ponesi i kofer knjiga ako hoćeš, ali mi ćemo ti vezati ruke - učinilo mi se podrugljivo je odgovorio manji gospodin koji se upinjao da izgleda važnije od onog drugog.

- Moliću se za vas –  procedila je tiho Ana, a ja sam joj prošao toliko blizu da sam mogao osetiti miris kuhinje u njenoj prirodno riđoj kosi i mogao sam u trenutku, da je vreme stalo, izbrojati sve pegice na njenom porcelanskom poprsju.

 

Ima ta jedna fotografija, ne bih je ni primetio tada da moj perceptivni aparatus nije kalibrisan na broj 19, te lako, ali i jedino, uočava svaku pojavu pomenutog broja u svom vidokrugu. Dakle, njih devetnaestorica i dva neka nebitna lika, osamnaestorica u crnom i jedan u belom na stepeništu slično ofarbanog dvorca. Zagonetka autora instalacije, na kojoj su uslikani povremeno svetleli duginim bojama, bila je otkriti koliko njih ispod little black dress imaju dres SD Udruženog Da Broji Aluzije. Ili je bilo Iluzije? Možda Deluzije? Nisam više siguran. Dres je imao džep u koji su mogli stati mali blok i mastiljava olovka, kasnije diktafon ili studentska bubica. Dekonstrukcija bubica na maljavim grudima je bio punch line drugog dela izložbe. Najpoznatija od tih bubica zvala se Ljubica ali to je irelevantno za priču, kao i njeno prezime, Koprivica (celiva i žari, kakva vrhunska metonimija), inače profesorka srpskog jezika i književnosti u HIV gimnaziji, tek potpuno nebitno.

 

 

           Niko ne zna ko je mladić sa fotografije. Nije moguće stupiti u kontakt ni sa kim ko bi imao da kaže nešto o njemu. Svi su ili mrtvi ili zaboravljeni. Zapravo, nikoga ni ne zanima ko je on. Poznat je kao mladić sa američkom zastavom. Zvaću ga Miki.

 

Poslednji put kada sam bio u Leskovcu bila je zima 1954. godine. Tri leta ranije otac je, kao priznati industrijski inženjer, dobio premeštaj iz Niša a ja sam tek završio četvrti razred. Sećam se hotela, odmah preko mosta, kada se pređe Veternica, sa desne strane, siromašnijeg nego hotel Dubočica. Međutim majka je i sa time tada bila zadovoljna. Prvi put je imala na raspolaganju električni štednjak, sa dve ishabane ringle, većom i manjom. Živeli smo samo u jednoj sobi. Takav smeštaj se ispostavio kao privremeno rešenje. Nije potrajao jedno polugodište. Iako je otac redovno propuštao da se učlani u partiju bili smo nasilno useljeni u vilu vlasnika najveće tekstilne fabrike u Leskovcu. Njegovu manufakturu su britanski saveznici sravnili sa zemljom, da li zbog okupatora ili zato što se kvalitetom približio engleskim štofovima, nikada nije saznao. Kako je pisalo u rešenju koje je takođe nasilno uručeno njegovoj ženi, višak njihovog životnog prostora bio je dat na raspolaganje mojoj porodici na neodređeno vreme,  tako da smo se nastanili u prizemlju.

  

 

Pljusak u ravnici.

Skrivena ispod žalosne vrbe, nekoliko koraka od druma, prekrivena preko glave navy blejzerom koji je već sasvim bio mokar, namerila je do grada. Podnevni autobus joj je opet pobegao, za malo. Tražeći pogledom prozor među nimbostratusima, očekujući tračak sunčane nade, nije primetila VW type 2, koji se pojavio niotkuda i zaustavio blizu nje. Kratki zvuk sirene, kako bi joj skrenuo pažnju. Okrenula se, nabacila osmeh na lice i već je skakutala ka spasonosnom prevozu. Veliki drečavi peace sign se odbacivao od njene još veće grudi. Zanosila je bokovima, a okvašena kosa, vezana visoko, klatila se i levo i desno. Obrisala je kapi sa obraza. Bila je to kiša.

- Možeš da me odbaciš do grada?

Već se bila uhvatila za kvaku i presavila blejzer u drugu ruku.

- Mogu…

 

pitanje evroatlanskih integracija?

Jebe se psu da li ćemo u NATO ili u neutralce ako ima krov nad glavom.

Čak i ako mu srušite kućicu on će vas i dalje voleti, dok god ga ne izbacite na ulicu.

pitanje Kosmeta?

Jebe se psu za Kosmet ako imate volje da ga izvedete u šetnju.

Kretanje je neophodno svakom psu, slobodno kretanje i sloboda kretanja bez lanca, svaki pas mora da ima svoju teritoriju.

Čak i ako taj reon bude manji od pola basket terena vaš pas će vas i dalje voleti ako se s njim malo poigrate, bićete srećniji.

 

Mario je izašao na terasu. Ostavio je otvorena vrata i topli mrak za sobom. Ispred zgrade, na praznoj ulici blještale su samo cene goriva na pumpi. Porcije neonske svetlosti odbijale su se o stakla crnog karavana koji je bio propisno parkiran na predviđeno mesto na stanici. Benzin nikada jeftiniji, a ti ne možeš da mrdneš, pomislio je. Izvadio je iz džepa cigarete, upaljač, primakao je pikslu ivici stola i namestio stolicu.

 

 

 


intro

Kažu ljudi tri puta i bog pomaže, ne verujem u Tatabradu, samo u oceubistvo, sina i nešto treće, majku, rođen kao treće dete, u porodici od pet, pet's not included, nisam progovorio do treće godine, a onda sam prvo rekao tli, odrastao sam okružen psom, mačkom i kornjačom, od svakog sam pokupio samo najbolje, bakterije included, treći razred bio je prekretnica, shvatio sam kuda ide ovaj svet i šta je smisao života, punio sam godine, kolone i baterije, sa dvadeset tri pušten u svet, sa lanca, u okolnu misteriju, Obedsku baru, punu krokodila

 

 

 
2018-04-11 15:19:23
Eksperimenti u blogovanju| Gost autor| Literatura

GLAD

horheakimov RSS / 11.04.2018. u 16:19

gošća autorka: Radmila Ercegovac 

 

  Bio je kraj sveta i vladala je velika glad. Njih dvoje su bili potpuno sami i gotovo hermetički zatvoreni u toj kolibi već više od nekoliko dana. Nisu znali kakvo je stanje napolju, ali pretpostavljali su da je i ono malo preživelih u međuvremenu pomrlo. Tih dana svuda po selima i gradovima zavladala je glad.

glad.jpg 

autorka fotografije: Nina Đurđević

 

praznine, zagrade i ljudi u uniformama

 

            Muka mi je od ___________ dopisati po želji. Moram da postignem više. Postignem ništa. Sastružem sebe s patosa, stegnem pesnice i patosiram se. Nemaš pravo da budeš u depresiji. Nisi se dovoljno potrudio. Nisi video sveta. Za to treba sredstava. Radi magarče. Ti si magarac, ja sam mula. Boli me __________ dopisati po želji. Knjižica više ne može preko roditelja. Prestani da kukaš, probaj ponovo. Niko ne želi da patiš. Niko ne želi namerno da te povredi. Niko ne želi da se stvarno razboliš. Otvori prozore da uđe svež vazduh. Udahnem duboko, zadržim dah ___________ dopisati po želji koliko vremena.

 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  9 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana