Oh kako ne podnosim prologe, klizave podloge, nekrologe, obloge i bolove, beskonačne dosadne monologe, monodrame i golove iz ofsajda, protivnike Prajda i podele što polove, pulovere, Range Rovere, Blackburn Roverse, Versus, Ellesse i Puma, ne podnosim Adidaš, Odidas i Fulla, sve bivše pripadnike JUL-a od kojih jednog posebice, uzane bokserice, japanke, kožne papuče, kada telefon mjauče, osvrtanje na juče i prekjuče, morone iz sitkom serija osim ako nije Ešton Kučer

(soundtrack for the end)

            Redak decembarski vazduh kao para suvog leda traži pluća da se ugnezdi, da se ugreje. Udišem i davim se. Žmurim i navlačim šal. Udišem vunu. Ti si sastavljena od nula i jedinica. Uvek si u pravu kada sam kriv. Razmišljam kako sam uopšte došao do tog zaključka. Na vestima javljaju da je tiranin umro. Njegova žena je konačno slobodna. Ako ipak nastavi da mu služi i ubije sebe u pojam, za dete makar ima nade. Tiranina će izložiti, kao na izložbi. Neće ga spaliti, biće ogroman kovčeg. Padaće kiša koja će preći u sneg. Biće težak pokop.

            Preuzimam kontrolu nad svojim mogućnostima, ti gotovo sigurno znaš kako to izgleda. Uhvatila si mi ruku. U poslednjem trenutku. Zatim si strgla kožu sa mene. Ogulila.

gošća autorka: Jelena Dedeić

Na zidu smrdljivog haustora, između spiska stanara i obaveštenja o izvršenoj deratizaciji stajala je poruka napisana finim rukopisom:

 U ime potkošulja, gaća, čarapa, dukseva i farmerki iz prizemlja, molim supe, kafe i ćufte s viših spratova da se ne prosipaju po nama!

Ne podnosim osobe koje o sebi govore u trećem licu, treća lica, posrednike, predsednike, izgrednike, poslanike, ofrlje i krlje, Meblo fotelje, kada neko neprestano melje, kada neko neprestano melje bez obzira da li još neko govori, gore od gorih, proliv, povraćanje, proliv i povraćanje simultano, simulacije i stimulacije, izostanak erekcije i druge izostanke osim ako nije izostanak inspekcije i GO stranke, oni ako bi mogli na duže da izostanu ne bi bilo zgoreg

Legao sam. Pred očima su mi se našli svi vidici Mont Ventua, svi zalasci sunca u Panoniji koje smo upili zajedno, mesec, zvezde i ostrva mrtvih na Egejskom moru koje prelaze u noć, koja prelazi u nebo, koje prelazi u crno. Sposobnost oka da fokusira i detektuje vidljive slike i objekte pomoću foto-receptora na retini i da ih generiše u nervni impuls koji će biti memorisan, a kasnije interpretiran na osnovu ranije spoznatih informacija je zadivljujuća.

Tako složen mehanizam za jedno tako prosto viđenje. Samo tvoje lice ne mogu ponovo da vidim.

Moj koren je na Romaniji.

Vodim poreklo od drevnih Rimljana. Tako kažu enciklopedije. Plebei Romani sunt.

Zavijam kao žgoljavi vuk s Romanije. Mesec se pokaže, pa se sakrije. Kada sve oko mene uvene nestaću tamo, ali ne mogu sada da razmišljam o tome. Treba da se osetim dovoljno za…

Zadovoljan.

Prozori su lupali cele noći, ili sam to sanjao. Probudio sam se. Nešto mi je curilo iz oka, osećam sasušen trag na jagodičnoj kosti. Sluzavi suza-puž otpuzao je neprimećen u okolnu misteriju, dok su mi oči bile zatvorene, i nestao. Gde je nestao? Probudio sam se na istoj stranici romana. Da li sam sinoć išta pročitao? Da li sam sinoć išta napisao? U kojoj sam sada fazi, čitanja ili pisanja? Da li sam sinoć plakao je možda bolje pitanje da se postavi prisutnima. Samo sam ja prisutan.

Izuzetno ne podnosim zadrte i ograničene, zadrte koji trte ograničene, varničenje, vatromete i petarde, šut za tri poena Ratka Varde, Tantum Verde, verande i gluperde, kao i glupandere, ne podnosim komplet plišane trenerke i mede u tonu, ronilačka odela i skafandere, bandere u A, TENT B, dalekovode iznad krovova, zapušene odvode i oluke, pomen rovova, bruke, jauke, muke i okuke, ljude univerzalne struke, univerzalni lepak i samolepljive pauke koji su namereni da nekog uplaše osim ako su zalepljeni na unutrašnjem dnu čaše, tako da se ne vide od pića

Veliki je petak. Završio sam prvu smenu i pošto je vreme izuzetno kao put onog pijanca koji se automobilom zakucao u drugi automobil, legao sam u svoj, naš, ako ću pošteno, kaučuk, da čitam. Dakle, veliki je bedak već danima iako je proleće i zato sam, možda, uzeo da razmatram pad Avale, na koju se još nisam biciklovom ispentrao ove sezone - do sada barem devetnaest ispentravanja. Dosada, kažem.

gošća autorka: Radmila Ercegovac 

  Bio je kraj sveta i vladala je velika glad. Njih dvoje su bili potpuno sami i gotovo hermetički zatvoreni u toj kolibi već više od nekoliko dana. Nisu znali kakvo je stanje napolju, ali pretpostavljali su da je i ono malo preživelih u međuvremenu pomrlo. Tih dana svuda po selima i gradovima zavladala je glad.

autorka fotografije: Nina Đurđević

Ne podnosim ni konzerve, ni pritajene konzervativce, operu i operativce, gotovs i gotivce, gotovinu, otopinu, praznu binu i frazu pivce za živce, kad neko glumi sumnjivo lice, podgrejane pice i palice, neobrijane pice i ralice, skijice i ubice, raskopane ulice i zatvorene ptice, emisiju Vice i vice versa, pluripotentnost stresa, frižider bez mesa, pepeo na urni, večne i nepravedno optužene krivce, osim ako nisu dežurni