Odisej i Ahilej. Cipras i Varufakis.

Svi su ljudi jednaki. Za neke ljude, ipak, kažemo da su „veliki", zbog širine optike kojom posmatraju svet i događaje. Za neke ljude kažemo da su „ograničeni" zbog uske prizme njihovih pogleda. Voleli Aleksisa Ciprasa ili ne, slagali se sa njegovom politikom ili ne, moramo mu priznati da je, svojim neuobičajenim potezima, proširio optiku evropske politike. Čovek koji se u većini interpretacija doživljava kao neki rigidni levičar, zapravo je srušio podelu na levicu i desnicu. Pocepao ih je bespovratno.

Srpsko društvo u prvim decenijama 21. veka odaje utisak nedovršenog i nestabilnog društva koje tumara kroz lavirinte istorije često završavajući u njihovim slepim ulicama. Posvađano iznutra, podeljeno prema spolja, izloženo i iznutra i spolja „ratu svih protiv sviju", bez bazičnog poverenja između različitih delova društva, ima sve razloge da brine za svoj dugoročni opstanak.

Maks Veber, jedan od najčuvenijih sociologa, definisao je državu kao entitet koji ima „monopol na legitimnu upotrebu nasilja". Veber je preko noći postao popularan u političkoj eliti Srbije i naši političari novoga doba se često pozivaju na njegove uvide, jednako kao što su se „starovremenski" političari u doba komunizma pozivali na Marksa. Kako ne bismo sa Veberom prošli kao sa Marksom, od koga smo uzeli ono što nam je odgovaralo (teza o diktaturi proletarijata), a odbacili ono što nam nije odgovaralo (teza o emancipaciji društva i pojedinaca), valja da Vebera pročitamo ozbiljno, kada nam je, eto, on, trenutni ideološki uzor. A Veberova glavna teza je pre svega ona o državi kao „monopolu na legitimnu upotrebu nasilja", a svi ostali „protenstantizmi" su tek meko tkivo njegove teorije. To praktično znači da za Vebera samo i isključivo država može da koristi fizičku silu na legitiman način, a da bilo kome drugome nije dozvoljeno kamenčić da baci na drugoga čoveka sopstvenom (samo)voljom. Jer je takvo nasilje nelegitimno i, shodno tome, mora biti od strane države sankcionisano.

Nasilje je konstanta ljudske istorije. Od pećinskog doba sve do doba lasera i svemirskih brodova. Ljudski rod je možda napredovao u tehničkim postignućima i otkrivanju univerzuma, ali su mu navike ostale nepopravljivo iste. Nasilje je nekad stihijsko, kao u doba kada su se jurili čopori naših šarmantno violentnih prapredaka. Nekad nije i ne mora da bude. Država kao institucija je izmišljena upravo zato da nasilje ne bude stihijsko, već da u njemu bude reda i da njega budu pošteđeni oni koji hoće da mirno žive i rade, a da se nad svima drugima primenjuje uz pomoć pravnih obrazaca i po zakonu. Pravna država je jedno od najvećih dostignuća civilizacije. Država kao šerif. Ugledni ljudi sa kredibilitetom kao sudije, ne u svoje lično, već u ime sistema. U takvom sistemu bilo ko, šta god mislio o nekome drugome, mora da drži ruke u džepovima, a da "pesničenje" ostavi državi. U Srbiji su u proteklih nekoliko dana napadnuti u malom, tipično našem, lokalnom, pesničenju jedan ministar (Tasovac) i jedan pomoćnik ministra (Šuvakov) i, ako je verovati medijima, izvukli su deblje krajeve. Ima onih koji se slade, ima onih koji se groze, ima raznih mišljenja, jer mi - ko mi - o svemu mislimo u sto kolona. Međutim, šta god ko mislio - ovo je jako loše za sistem. Koji upravo muku muči, već bezmalo decenijama, da se legitimiše kao sistem u pravom značenju te reči. U kojem će se svi građani osećati sigurno.

Oslobađanje Vojislava Šešelja odgovornosti u prvostepenom postupku pred tribunalom u Hagu i, sledstveno tome, omogućavanje da politički deluje kao slobodan građanin u Srbiji će, bez sumnje, imati višestruke i dugoročne političke posledice.

Aleksandar Tijanić, jedan od poslednjih nepatvorenih teških bombardera srpskog novinarstva rekao je u jednom od zadnjih trzaja sopstvene lucidnosti, u čuvenom obraćanju studentima novinarstva, da Srbiji preti opasnost da joj sve ćerke budu kao Stoja, a svi sinovi kao zaštićeni svedoci. Majstor izraza, koji se metaforama igrao onako kako se Majkl Džordan igrao košarkaškom loptom, našao je pravu sliku da predstavi, u Srbiji, uvek „dinamičnu" svakodnevnicu. I u toj svakodnevnici je plastično ocrtao mesto koje je, u vaskolikoj podeli društvenog (ne)rada i (ne)reda, „rezervisano" za mlade ljude, ili bolje rečeno za one mlade ljude koji se prepuste društvenoj inerciji.

Iako na kontinentalna i globalna zbivanja neće uticati poput Rišeljea, Napoleona ili Bizmarka, on će uspeti nešto što nijednom od pobrojanih državnika nije pošlo za rukom - da postane simbolom državnika koji neće biti samo moćan, već i pravedan, i kod koga će, štaviše, kategorija pravde, i u socijalnom i u političkom smislu društvenog blagostanja, biti višestruko pretežnija od kategorije moći. Dok je Rišelje ostao upamćen kao hladnokrvni administrator „državnog razloga", dok je Napoleon ostao upamćen kao vulkanski general pobunjenog građanskog društva, dok je Bizmark ostao upamćen kao konstruktor nacije „od krvi i čelika", De Gol će, pre svega, ostati upamćen kao „pravedni kralj" (franc. roi juste), odnosno kao čovek koji će postati otelotvorenje političke moći koja će biti obuzdana kategorijama etičkog univerzalizma i pravnog konstitucionalizma.

Postoje izbori odluke i izbori prolongiranja. U novijoj istoriji Srbije izbori odluke su bili 1990, 2000. i 2012. godine, jer se na tim izborima konfiguracija vlasti oblikovala i, potom, cementirala - u nekoj od svojih zaokruženih struktura, koje otuda možemo zvati „režimima". Izbori 2012. godine su u tom smislu bili specifični, jer su u isti mah predstavljali i početak novog političkog vremena i zadržavanje ranijih struktura (Ujedinjeni Regioni Srbije i SPS) u vlasti, da bi izbori 2014. godine malčice pročistili stvar (URS su ispali i iz parlamenta i iz vlasti, a stranke koje su simbolično vezivane za „petooktobarski" period poput DSS i LDP „samo" iz parlamenta) još uvek donoseći u vlast spoj onih koji su u njoj bili pre 2012. godine (SPS) i onih koji su u nju stigli nakon ove godine (SNS). Pri svemu tome se nije menjao strateški pravac zemlje, te se može reći da su, spoljnopolitički gledano, oni koji su formirali vlast nakon 2012. godine nastavili, sa manjim otklonima, spoljnu politiku prethodnika koja se svodila na suptilno balansiranje između Zapada i Istoka, uz proklamovan cilj pridruživanja Evropskoj uniji, uz zadržavanje istovremeno korektnih odnosa sa drugim svetskim silama (Rusija, SAD, Kina).

Srbi, osim oko Novaka Đokovića, odavno ne mogu da se slože ni oko čega. Tako ne mogu da se slože ni oko toga ko je pobedio na upravo održanim izborima. U narodu koji je onomad u direktnom fajtu pobedio NATO-pakt, svi su rođeni pobednici i svi vole da se proglašavaju pobednicima i tu svako pronalazi neki svoj parametar za koji bi se uhvatio. No, nije ni to bez nekoga vraga, jer su upravo održani izbori, za razliku od onih pre dve godine, žestoko ustalasali političko tlo pod Srbijom i ubacili njenu političku elitu u petu brzinu. U godine raspleta, rekli bi cinično zlobnici.

Dakle, ko je zapravo pobedio na ovim, konačno završenim, „dvokružnim", izborima?