Klint Istvud nije samo uspešan glumac i reditelj, već je takođe nadaren politički mislilac. Kada se jednom budu pravili anali mislilaca slobode našeg vremena tu svakako neće biti neurotični Žižek, pretenciozni Fukujama ili zaneseni Čomski, već hladni, trezveni i svedeni Klint Istvud. Prljavi Hari. Koji nije napisao ni jednu knjigu. Jer kao da su knjige bitne da bi se politički mislilo. Važan je stav. Stav je mala stvar koja pravi veliku razliku, štono reče Čerčil.

Mislim da, bez imalo pardona, tzv. rijaliti „Parovi" treba da se zabrani, jer taj polusvet koji se tamo pući, krivi i prenemaže treba da se skloni iz medija i protera u mrak gde i pripada. Ako već ti džiberi i džiberke ne mogu da se sklone iz medija zbog tipično naših sentimentalnosti prema svakom obliku džiberluka, onda makar treba da se pomere u neki termin iza ponoći, što znači da bi opet bili u mraku. Samo neka ih sve skupa nosi đavo i neka se sklone iz prajm-tajma i sa svetla dana. Bio bi to suštinski reformski akt, važniji od, na primer, uvođenja eura u Srbiju ili od donošenja novog ustava o kome se, eto, ovih dana zdušno ćakula po čaršiji. Jer dok je tih „Parova", onako nakaradnih i nakrivo nasađenih, neće nam valjati ni jedna valuta i ni jedan ustav nam neće biti potaman. Mislite da preterujem?

U srpskom društvu, sociološki rečeno, postoje mnogi društveni rascepi. Odvajkada, Srbi se dele na „prozapadne" i „proistočne", „nemačkare" i „rusofile", „republikance" i „monarhiste", „prečane i Srbijance", „moderniste" i „konzervativce", „građane" i „seljane". Zakrpiti sve te društvene rascepe je već posao za madžioničara, a ne za običnog smrtnika, te otuda kod nas sve kratko traje - ustavi, političari, spoljnopolitička i unutrašnjepolitička usmerenja. Srećno integrisane nacije imaju stoletne ili makar višedecenijske programe kojih se drže i državnike koji ih sprovode. Mi sve radimo od danas do sutra, a pojava državnika kod nas je retka, naprosto zato što je društveno tlo toliko trusno, da neko zaista mora da ima vanredne sposobnosti da bi na takvom živom pesku nešto izgradio. Lako je biti državnik u Britaniji ili Švedskoj, gde su društva zdravo integrisana i gde ljudi znaju što su im okviri i što im je činiti vekovima, teško je biti državnik u Srbiji, gde se uvek iznova moraju praviti mostovi između različitih, i vrlo često, posvađanih, delova društva.

Maks Veber, jedan od najčuvenijih sociologa, definisao je državu kao entitet koji ima „monopol na legitimnu upotrebu nasilja". Veber je preko noći postao popularan u političkoj eliti Srbije i naši političari novoga doba se često pozivaju na njegove uvide, jednako kao što su se „starovremenski" političari u doba komunizma pozivali na Marksa. Kako ne bismo sa Veberom prošli kao sa Marksom, od koga smo uzeli ono što nam je odgovaralo (teza o diktaturi proletarijata), a odbacili ono što nam nije odgovaralo (teza o emancipaciji društva i pojedinaca), valja da Vebera pročitamo ozbiljno, kada nam je, eto, on, trenutni ideološki uzor. A Veberova glavna teza je pre svega ona o državi kao „monopolu na legitimnu upotrebu nasilja", a svi ostali „protenstantizmi" su tek meko tkivo njegove teorije. To praktično znači da za Vebera samo i isključivo država može da koristi fizičku silu na legitiman način, a da bilo kome drugome nije dozvoljeno kamenčić da baci na drugoga čoveka sopstvenom (samo)voljom. Jer je takvo nasilje nelegitimno i, shodno tome, mora biti od strane države sankcionisano.

Vreme sredine osamdesetih godina 18. veka, koje je neposredno prethodilo Francuskoj revoluciji i u kome je čitavo društvo lagano tinjalo pod krhkim režimom Luja XVI, obeležava lično Bonapartino političko lutanje među različitim političkim idejama i ideologijama - od korzikanskog nacionalizma u ranoj fazi do, kasnije kada Revolucija već bukne, jakobinizma. Ono što će biti zajedničko svim idejama prema kojima je mladi Napoleon gajio simpatije je da su bile revolucionarne i da nisu bile konzervativne u tadašnjem značenju tog izraza, pod kojim se podrazumevala sklonost ka rojalističkim snagama reakcije koje su bile izazvane i uzdrmane Francuskom revolucijom.
Početna Bonapartina stajna tačka je bila eksplicitno na strani snaga akcije i Revolucije nasuprot snagama reakcije i Restauracije, što biva potpuno vidljivo kada u julu 1793. godine publikuje jedan pro-republikanski pamflet koji ga dovodi u samo središte jakobinskog pokreta, da bi uskoro postao i jednim od artiljerijskih komandanata republikanske vojske. Ovo mu daje priliku da pokaže svu raskošnost svog vojničkog talenta prilikom opsade Tulona u jesen 1793. godine, gde su republikanske snage držale opkoljen pobunjen rojalistički grad koji je imao podršku britanske mornarice, pri čemu Bonaparta precizno matematički odabira i osvaja brdo sa kojeg svojom aritiljerijom tera Britance u povlačenje, a rojaliste na predaju, odnoseći svoju prvu značajnu vojnu pobedu, bivajući i sam u ovoj bici ranjen.

Kardinal Rišelje, punim imenom Arman Žan di Plesi de Rišelje (Armand Jean du Plessis de Richelieu, 1585-1642), stoji na razmeđi dvaju svetova, crkvenog i državnog, upravo zbog toga (zbog svoje crvene kardinalske odore) dobijajući nadimak „crvena eminencija" (Éminence rouge), dok će njegov uticajni politički savetnik, agent i tajni diplomata, Fransoa Žozef Di Tremble (François Joseph du Tremblay), takođe svešteno lice, kapucinski fratar, zbog sive boje svoje monaške odore dobiti nadimak „siva eminencija" (Éminence grise), otkuda sam izraz i vodi poreklo.

Postoji zen politika i postoji frljava politika. Zen politika je - kada imate problem - fokusirate se na njega, mislite o njemu i pre ili kasnije ga rešite, ovom ili onom metodom. Frljava politika je da problem, kada ga imate, nesposobni da ga rešite, gurnete pod tepih, izmišljajući novi problem koji „kao" rešavate, opet na isti „frljavi" način izmišljanja novih problema. U prvom slučaju problem je rešen i možete se prepustiti blaženom zenu, mirno čekajući novi problem, koji ćete opet efikasno rešiti na sličan način. U drugom slučaju, problemi sa gomilaju i vremenom postaju nerešivi.

Rišelje i njegovo osnivanje Francuske akademije će potvrditi jedno pravilo koje će važiti u svim vremenima i koje ćemo moći primeniti u ocenjivanju formata nekog nekog državnika uopšte - što će neki državnik biti većeg formata, biće sklon da oko sebe okupi ljude jednakog formata iz drugih oblasti; nauke, umetnosti i uopšte oblasti vaskolikoga stvaranja, u nekom nekspliciranom pravilu „društvene sile teže" čija će gravitacija voditi do grupisanja inovativnih i kreativnih umova jednih uz druge, kako bi mogli poslužiti zajedničkom cilju. Jednostavno govoreći, svakog državnika i političara uopšte, moći ćemo da ocenimo po kvalitetu saradnika kojima se okružio, kao i po procvatu raznovrsnih društvenih oblasti tokom njegovog vladanja. U tom smislu se može reći da je „svetovni kardinal" Rišelje, od samozatajnog i tihog Di Tremblea kao „sive eminencije" poretka, preko niza drugih saradnika, koje je, mora se reći, kandidovao uglavnom iz tajnovitih crkvenih redova, stvorio pouzdanu elitu države, nadograđujući je umetničkom i naučnom elitom okupljenom u Francuskoj akademiji (čija je prva svrha trebala da bude zaštita francuskog jezika, a time i francuske kulture, čime se Kardinal ne ukazuje samo kao tvorac moderne francuske nacije u političkom, već jednako tako i u kulturnom smislu).

Šansu koja mu se ukazala Bonaparta maestralno koristi nizom uspeha na bojnom polju, koji veoma uvećavaju njegovu popularnost u metropoli i uopšte širom Francuske. Sve vreme ove faze u kojoj je iz dana u dan bivao sve popularniji, on se, izvlačeći pouke iz pada jakobinaca, svestan da vreme traži sintezu i stabilnost, upinjao da balansira između različitih revolucionarnih krila, držeći se sada podalje od radikalnih krila revolucije koja su pokušala da zbace Direktorijum u tzv. „zaveri jednakih" u martu 1796. godine, što im nije pošlo za rukom.
No, Bonaparta se ne približuje ni restauraciji i rojalistima, pazeći da ne prekorači naglo granicu između Revolucije i Restauracije, vešto gađajući aktuelni „srednji vektor" vremena, odnosno ishodišnu rezultantu među suprostavljenim silama akcije i reakcije.

Za vreme Bonapartinog boravka u Egiptu stvari se u metropoli komplikuju na unutrašnjem planu jer jakobinci ponovo pobeđuju na izborima u aprilu 1799. godine, a u međuvremenu je Francuska širom Evrope pretrpela niz poraza u ratu protiv druge protufrancuske koalicije evropskih monarhija. Popularnost Direktorijuma je usled svega toga bila veoma niska, te Bonaparta odlučuje da je vreme za akciju kojom bi sebe predstavio kao stabilizatora prilika i faktički preuzeo vlast u zemlji. U pozno leto 1799. godine se vraća iz Egipta u metropolu na svoju ruku, bez eksplicitnih pisanih naređenja za takav čin (Direktorijum ga je preplašen pred mogućnošću spoljašnje invazije i sâm mislio pozvati, ali ova naređenja nisu došla do njega).