Ima jedan glumac što se zove Đulijano Đema, on brani slabije i uvek pobeđuje. Ima prave pištolje i pravo kaubojsko odelo. Uvek sanjam da i ja imam takvo odelo. Mama je obećala da će da piše svom bratu koji živi u Belgiji da mi tamo kupi kaubojsko odelo. 

Prvo dođe miris kiše ,donese ga vetar preko Dunava i ti znaš da će i ona uskoro.A onda počinje da pada i miris se izgubi.Ostanu samo barice na trotoaru.

     Bližio se moj rođendan i Meri je rešila da mi kupi poklon. Prvo je htela da to bude iznenađenje,ali me je na kraju ipak pitala šta bih ja želeo. Iz zezanja sam rekao ; " Mačo gaće". Iskreno rečeno nisam bio siguran šta će to da znači, ali sam znao da kao i svaka žena voli da obilazi prodavnice. Pa zašto da joj ne učinim tu malu radost?.

   Jutros je Meri upala u našu kuću u Beogradu, histerična, nervozna i povremeno plačljiva. Rekla je samo: Kosta danas su Zeka odveli na" Džeil". Meni je to u devet ujutru zvučalo sasvim OK. Okrenuo sam se na drugu stranu i pokušao da dospavam još malo.
   Međutim ova se raskokodakala kao kokoška koja je upravo snela svoje prvo jaje. Demonstrativno je probudila našu ćerku Margaretu, koja je spavala u potkrovlju, objašnjavajući joj da je njen tata neupotrebljivi idiot koji ne želi da zaštiti svoju decu. Tu sam se probudio.

Sećam se mog banatskog jazavičara Bobija. Mnogo me je voleo a ja sam bio klinac i još više voleo njega. Mada, nisam voleo kad odem da kakim u bašti (jer me mrzelo da odem u WC). Onda se on odnekud stvori i prvo lizne moju kaku pa onda mene po licu. Sve sam mu oprostio jer, on je bio moj najbolji drug.

Probudio sam se malo"umoran".

Dok su me napuštala zadnja alkoholna isparenja od sinoć zazvonio je telefon. Nisam imao ideju ko me zove u devet ujutu.Rekao sam jedno oficijelno DA očekujući nekog bezveznjaka koji u to vreme nema prečeg posla nego da me smara.Sa druge strane čovek me pitao vrlo ljubaznim glasom;
Da li ste vi Kosta Babić?
Rekao sam: Da, ja sam.

Jedan od većih “faula” Imre je napravio negde oko Nove godine. Bio je tako nakresan da je ispred vrata sopstvenog stana zapišao dečije cipele koje su bile uredno složene.

Vrata mu otvorila lično tašta.

Sedim i gledam je pravo u oči.  I ona mene gleda. Ne skida pogled. Na radiju neka tiha muzika. Ja pijuckam svoje omiljeno piće,rakiju od dunje.

Pravim se da je ne primećujem. Ne vredi. Ona bi da se druži sa mnom. Do trećeg pića bila mi je odvratna. Sad mi je čak i simpatična.

Sleće mi na ruku a onda i na lice.Šta je to što je vuče ljudima?

Pažljivo je gledam.

Sećam se jedne SF priče koju sam čitao kad sam bio mlad.

Prepričana u grubim crtama  glasi ovako.

Genijalni naučnik je napravio vremensku mašinu,teleporter.Ta