Nisam gledao vesti ali ovo je moj scenario tragedije koja nam se upravo događa.
1.Čiča Toma ide u zasluženu političku penziju sa dobrom apanažom ( materijalnom i sa nešto uticaja)

     Ratovi su nažalist deo čovekove prirode,naše juče i naše sutra.Ljudska istorija je istorija ratovanja.

Sirinićka Župa. Enklava na jugu Kosova. Dvanaest hiljada pravoslavnih Srpskih duša okruženo Albanskim selima sa svih strana. Jedna lepo uređena crkva i strah.

Tamo smo se zaputili moja drugarica Cica i ja sa ekipom televizije Beograd za uskrs 2006 godine.

     Bavanište je jedno od najvećih sela u Banatu. Ne tako daleko od Beograda ali ipak po malo skrajnuto sa glavnih tokova kulture.Tu sam proveo detinjstvo i deo mladosti i zauvek ostao vezan za ljude koji tu žive.

   Da li znate Imreta? Onaj sa bradom, snimatelj.
   Onaj što je njegova keva jednom rekla: "Imam dva sina i jednog što radi u televiziji".
   Jeste, onaj što po hodnicima uvek urla : Kokane, ovaj kako se zove, jebem ti božija boga, gde si pobegla... Jel ti moraš uvek da pišaš kad treba da idemo na snimanje.

Srodničke veze

Dnevnički izvodi

Septembar 1939

    Otac me upis’o u vršačku gimnaziju. Vršac je lepa varoš. Miriše na grožđe. Našao mi stan kod  jedne starije Švabice. Hrana je dobra, nedeljom kolači ,nekad grancle nekad gurabije.

    A i lebac je beli,milihprot  a ne crni kao onaj naš seoski.

   Posle škole igramo fudbal. Škola mi ide dobro.

Kraj septembra 1939

Dobri moji.

Prvo dođe miris kiše ,donese ga vetar preko Dunava i ti znaš da će i ona uskoro.A onda počinje da pada i miris se izgubi.Ostanu samo barice na trotoaru.