Poštovani gospodine Vučiću!

Probudio sam se malo"umoran".

Dok su me napuštala zadnja alkoholna isparenja od sinoć zazvonio je telefon. Nisam imao ideju ko me zove u devet ujutu.Rekao sam jedno oficijelno DA očekujući nekog bezveznjaka koji u to vreme nema prečeg posla nego da me smara.Sa druge strane čovek me pitao vrlo ljubaznim glasom;
Da li ste vi Kosta Babić?
Rekao sam: Da, ja sam.

   Da li znate Imreta? Onaj sa bradom, snimatelj.
   Onaj što je njegova keva jednom rekla: "Imam dva sina i jednog što radi u televiziji".
   Jeste, onaj što po hodnicima uvek urla : Kokane, ovaj kako se zove, jebem ti božija boga, gde si pobegla... Jel ti moraš uvek da pišaš kad treba da idemo na snimanje.

Pustio sam onomad na svom You tube kanalu dokumentarni film pod nazivom "ko je bio pukovnik Jovan Sretenović " uz objašnjenje da je to kazivanje Dr.Ljubinka Tonića o svom dedi po majci koji je pokrenuo ediciju SVETE ŽRTVE o izginulim Srbima u Velikom ratu.
dobio sam svega dva komentara;jedan je bio:
БОГ ИХ БЛАГОСЛОВИО, Нека нам ово буде наук.
Drugi je poslao hrvoje koji se nije pretstavio;
Osvjestite se. Kako mislite živjeti sa svojim susjedima u miru kad rehabilitate (još jednog) čovjeka koji je živio pod motom "Ujedinjenje ili smrt". Pa pogledajte što vam je donio koncept "Srbi svi i svuda", " Svi Srbi u jednoj državi"... I svima nama s vama takvima. Prihvatite da ostali južni slaveni ( Makedonci, Crnogorci, Bošnjaci, Hrvati, Slovenci ) nisu Srbi, da naše povijesti, baštine i teritoriji nisu vaši, da Srbi nemaju pravo prvenstva ni nad štokavicom, a čak ni nad ćirilicom,... i da niste vi centar južnoslavenskog prostora. Izađite iz Kosovsko/Svetosavske/ Nebeske hipnoze i uđite konačno u red civiliziranih naroda koji kritički gledaju na svoju prošlost i sa respektom gledaju na svoje susjede. Ili ćemo opet za X godina imat sranje s vama.
Ja sam morao da mu odgovorim.
                                                       jok ti će mi kažeš

     Kvazi intelektualci. Promašeni stručnjaci za sve oblasti.  Filozofi svih fela u pokušaju. Vi koji se nadgornjavate na ovom blogu dokazujući svoju pamet. Vi koji ste prepametni a nikad svoje dupe niste stavili u procep, pišući tekst.

    Ne znam da li ste  danas gledali Vučića?

    Njegova priča izgledala je ovako:  Neko je prdnuo u autobusu ali mi ne znamo ko , dok nadležni organi ne utvrde.

Prvo dođe miris kiše ,donese ga vetar preko Dunava i ti znaš da će i ona uskoro.A onda počinje da pada i miris se izgubi.Ostanu samo barice na trotoaru.

    Prvi nagoveštaj jeseni spusti se sa Zvezdare. Ne kao vetar. Više kao tiho strujanje vazduha. Na Bulbulder dođe preko Novog Groblja, pri zemlji, zaobilazeći spomenike i kapele. Sobom nosi mirise polusasušenih travki i prve rose. Dešava se to krajem avgusta u smiraj dana ili sa prvim mrakom. Pomalo je hladnjikav u odnosu na topli gradski vazduh. Nikad ne znam da li sa sobom ponese i duše umrlih koje na groblju pohodi.

Ova priča bi komotno mogla da se zove „Traktat o pišanju“ ali pošto sam  lepo vaspitan, ispričaću vam ove događaje , pa zaključite sami.

Krajem devedesetih Meri se intenzivno družila sa mnogo strankinja koje su bile udate ovde. Jedna od njih  bila je Frančeska. Rođena u Londonu u porodici  intelektualaca. I sama je bila veoma dobro obrazovana. Kad bi govorila, naravno na engleskom, imala je tako dobru dikciju da je bilo zadovoljstvo slušati je. Često sam u šali tvrdio da govori bolji engleski nego princ Čarls. Živela je u Pančevu sa našim drugom Gojkom i sinom Lukom, koji je imao četiri ili pet godina. Neposredno pred bombardovanje javio se Frančeskin tata telefonom: “Slušaj Frančeska, skupite stvari i dođite odmah za London.  Ameri će izgleda stvarno da bombarduju“.