Mama je samo rekla: "Jebali vas i Srbi i Hrvati i naši!" Onda se okrenula prema meni i rekla: "Molim te, nauči samo to da svako svoje sranje nosi sa sobom u glavi!" 

Dvadesetog Januara 2003. godine primetila sam neke bolove koje čak nisam mogla da povežem sa kontrakcijama. Trudnoća nije bila prva, a sve ono od prvog porođaja se brzo zaboravi (inače bi do drugih verovatno teško dolazilo). Ljudski mozak je čudo. Potisne svu bol, nadljudske napore i prateću neprijatnost. I još ponešto, pride.

Prvi razred upisala sam u školi “Vladislav Ribnikar”, koju upravo sada završava moj stariji sin, Luka. U toj sam školi, posle svega mesec ili dva, dobila infektivnu mononukleozu, pa sam morala na lečenje koje je trajalo celu tu školsku godinu. Rastala sam se uz suze od učiteljice kojoj se ne sećam imena, ali dobro pamtim cvetiće i pčelice koje je stavljala u moje sveske.

Opet ja o "trgovini ljudima". Red je da se oglasim na ovu temu, upravo se završava mesec borbe protiv trgovine ljudima, a mi smo završili sve pripreme za projekat "Moderno ropstvo" koji će, verujem, promeniti svest mnogih ljudi kada je reč o ovom obliku organizovanog kriminala. 

Čak je seriju spomenula i  Condoleezza Rice u svom izveštaju :) u kojem svakako

“ Obustava prosuđivanja predstavlja filozofski pandan neodlučnosti, rešenje koje pozajmljuje da bi sebi očitovao volju nesposobnu da se opredeli za nešto drugo, osim za odsutnost, koja isključuje svaku lestvicu vrednosti i svaki kriterijum. “ (Pad u vreme, E. Sioran)

Kada je pre desetak godina u moju kuću ušao GO, shvatila sam da postoji društvena igra koju volim da igram. 

Ili: kako smo Rok Zvezda, Nataša Drakulić i ja završili u istoj hotelskoj sobi?

Pre tri zime moja prijateljica Nataša, koju bezrezervno obožavam, bila je nepokolebljivo zaljubljena u Rok Zvezdu. Slušale smo ga nekad davno u gimnazijskim danima. Dobro je prašio rock&roll. Ja sam već odavno slušala neku novu muziku ali sam te zime, podrazumeva se, znala napamet njegov novi album koji se iz Natašinih kola nije vadio i uvek se puštao do daske.

Nisam naročito bila očarana tom vezom sa puno prepreka, od kojih je najvažnija

Pala je prva  poslednja klapa filma "SESTRE", u režiji  Vladimira Paskaljevića i produkciji Monte Royal Pictures. Snimanje je uspešno završeno po planu, 15.11.2010.

 Istine radi - ne dešava se baš često da početku snimanja jednog filma prisustvuju premijer, ministar unutrašnjih poslova i ambasador EU. Sve u svemu, gospodin Mirko Cvetković, gospodin Ivica Dačić i gospodin Vensan Dežer bili su veoma zlatni što su došli. I nisu samo došli već su, svako u svom govoru, na poseban način istakli važnost filma "Sestre" i preventivne borbe protiv trgovine ljudima. Puno hvala na odvojenom vremenu, na svim izgovorenim lepim rečima podrške, zatim na tačnim rečima koje ukazuju na problem o kojem film govori i naravno - hvala na obećanjima. Što bi rekao ministar na prvoj klapi: "Još samo da se ispune"...

To je bio moj prvi susret sa mrtvim telom. Ležala je na krevetu, neko joj je gazom već vezao vilicu. Ta je gaza izgledala glupo ali neophodno. Vezana oko glave, kao da je boli zub. Ne znam da iko tako vezuje gazu kad ga boli zub, ali tako mi je izgledalo. Iako sam je videla par dana ranije, odjednom mi se činila nekako manja, crnja i lepša. Trebalo ju je presvući i obući za sahranu. Mrtva tela su teška za presvlačenje.

Pre 30 godina, neki mesec više ili manje, ušao je u moj stan na 21. spratu solitera na Banjici, Bruno Langer i doneo mi je album “Atomska Trilogija”. Ja sam tada imala celih šest godina i to je bila prva ploča koju sam na svoje ruke dobila, a da nije dečija. Mislim da je ploču predao meni, a ne mom ocu kome je namenio taj primerak, zato što sam jednostavno ja otvorila vrata. Mala plava devojčica, istrčala je u hodnik, pustila njega i pokojnog Serđia Blažića da uđu u naš stan i dobila – album. Za odrasle! Do danas to će ostati jedan