Olivera Marković. 

Za takve ljude smrt je uvek prerana.

 

Neka Vam je večna slava, predivna Olivera.

I veliko hvala za sve šta ste me naučili.   

 

Ne znam zašto imam potrebu da stavim na blog deo jedne sasvim lične beleške koju sam danas napravila. Danas smo moj mlađi sin i ja bili na groblju. Nikola ima četiri godine. Krenula sam sa njim opušteno, već smo bili na groblju. 

Ali nikada nismo bili sami i on ranije ništa nije pitao. Na trenutke sam se osećala kao đak koji je nespreman došao u školu.  Pitanja su počela još

"Ovo može biti mesto od istorijskog značaja", natpis je na pločama koje je, uz poseban izbor, Braco Dimitrijević darivao mestima za koje je smatrao da bi trebalo da nose takvu ploču. Braco je (za one mlađe) umetnik, iako kaže da je filozof koji je izabrao likovnu umetnost da bi mogao da komunicira brzinom svetlosti. Vlasnik je najvišeg francuskog ordena za umetnost. To je čovek koji je rekao « Louvre is my studio, street my museum». To je dasa koji je fotografisao «Slučajne prolaznike»  i izlagao ih širom sveta, po ulicama i trgovima, na muzejima i autobuskim stanicama - u ogromnim formatima, u vreme kada su se na takvim portretima mogli videti samo likovi političara. No, ovo nije post o Bracinoj biografiji (reći ću onu budalastu rečenicu "ovog umetnika nije potrebno posebno predstavljati"), pa se vraćam konkretnim pločama.

Od najranijeg detinjstva, pa sve do studija, bila sam opsednuta Japanskom kulturom. Glavni krivac za to je moj otac, koji me je priličan broj godina vaspitavao na samurajskoj filozofiji života. Borilačke veštine nisu priličile devojčici mog izgleda, ipak neko vreme sam bila uporna. Svu obaveznu i neku manje obaveznu literaturu sam pročitala, a jednom sam dobila i keca iz srpsko-hrvatskog jezika jer sam umesto zadate lektire čitala Hagakure, Jamamota Cunetoma. Profesor Marko Paovica je rekao da to veoma ceni ali da iz pedagoških razloga mora da mi da

Pozorište jeste u službi čovečanstva. Neverovatno je koliko se malo govori o snazi i moći koje pozorište ima. Ili koje bi moglo da ima. Naročito u zemljama koje bi u prvi plan trebalo da stave reforme i celokupne društvene promene. Naročito u našoj zemlji, gde je kultura maltene izjednačena sa estradom. Upravo zato što jeste univerzalno, što nije konfliktno, što se bavi ljudskim dušama, strahovima i sumnjama i time menja sliku i o nama samima; što je u korelaciji sa drugima i u dijalogu sa svima; što premošćava ne samo kulturne razlike; što promoviše ideje i pozitivne vrednosti koje bi svi zajedno trebalo da poštujemo, što kritikuje one koje bi svi zajedno trebalo da kritikujemo.... baš zato je čudno da se pozorištu, u nas posvećuje veoma malo pažnje. 

Knock, knock... ima li koga?  

Edit, 30.11.: zahvaljujem se Veranu Matiću na odgovoru. 

http://www.b92.net/info/moj_ugao/index.php?yyyy=2013&nav_category=166&nav_id=783750

 

Sanja, draga,

Nemoj da ovo pismo shvataš suviše lično, jer si ti samo posledica tragedije koja je zadesila novinarstvo u Srbiji. Uzroci su mnogo dublji i plašim se da ih ne bi razumela. Želeo sam da ti pišem već posle tvog prvog „teksta" o porodici Ognjanović i parama koje su ostale na njihovom računu posle Tijanine smrti. Međutim, to bi se verovatno svelo na lične uvrede, slične onima koje su čitaoci tvojih „novina" u svojim komentarima upućivali na adresu porodice koja je izgubila dete pre samo nešto više od četiri meseca. Zato sam rešio da još malo pratim tvoj „istraživački" rad, a da u isto vreme pokušam da saznam kako bi medij poput Bi-Bi-Si-ja propratio tu priču. Na taj način, možda ćete ti i tvoje „kolege" naučiti nešto.