Čuvar stada

V

Ima metafízike, i to dosta, u razmišljanju ni o čemu.

Šta ja mislim o svetu?
Otkud znam šta mislim o svetu!
Da se razbolim mislio bih o tome.

Šta mislim o stvarima?
Koje je moje mišljenje o uzrocima i posledicama?
Šta sam meditirao o Bogu i o duši
I o postanju sveta?
Ne znam. Za mene je misliti o tome zatvoriti oči
I ne misliti. Navući zavese
Na prozoru (ali na njemu nema zavesa).

Misterija stvari? Šta ja znam šta je misterija!

Baka i deda imali su klavir. Crn, lakiran, polukoncertni, bečka mehanika. Klavir je imao tri mesingane pedale i tri debeljuškaste noge koje su ličile na Mišelinovog lutka s stomačinama u krug. Ispod klavira baka je čuvala pribor za šivenje, Burde a deda nekakve fascikle. Klavir je podužnom stranom bio prislonjen uza zid, naguran u ugao, ali je opet zauzimao skoro četvrtinu dnevne sobe. U ćošku, iza svega, pored treće noge, bilo je moje tajno skrovište.

Vratili se momci. Još na aerodromu zadižu majice i ponosito pokazuju stomačiće narasle od kajmaka i palačinki. Još se krive ne bi li izgledali još trbušastiji  - moji sinovi/moji sokolovi su veoma ponosni na svoje novostečene salčiće. Baka im je objasnila da su sad „fino ojačali“ i oni bi sad da se sa mnom rvu i obaraju ruku.

Tako svake godine. Pošaljem ih vitke (neko bi rekao neuhranjene) a posle mesec dana mi ih vrate zaokrugljene. Da bi me poštedela nepotrebnih

Izašao portugalski prevod Na Drini ćuprije.

Na naslovnoj stranici, kao što smo i očekivali, fotografija mosta. Duduše pogrešnog.

Pitam: Šta je ovo?

Kažu: To smo tako iz marketinških razloga.

Oni, jelte, nisu mogli da nađu lepu sliku prave višegradske ćuprije ali su na svu sreću naleteli na ovu, bila im lepa i eto - našla se gde joj mesto nije.

Verujem da je to zato što niko od onih koji odlučuju nije pročitao

Premijer Koštunica optužio je predsednika SAD-a i "njegove evropske sledbenike" za stvaranje "lažne države Kosovo". 

“Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova.” 

"Temelj lažne države čine bombe", ocenio je premijer. 

I vrhunac: “Razbijen je i Mek Donaldsov restoran na Terazijama.”

Kao muž koma žena nabija rogove već decenijama i kada napokon proglasi razvod on odluči da se definitivno i konačno rastane

Rastanak

(nastavak priče o pesnicima u izgnanstvu) 

S prvim mrakom napustili smo Madrid. Ako ništa drugo, u vozu dobro spavam.

Već je bio dan kad stigosmo na granicu. Portugalski carinici, u tamnim uniformama i s belim rukavicama, uzeše da nam preturaju po prtljagu i prepipavaju džepove. Prijavio sam da nosim 2.000 dolara. Toliko sam bio uspeo da uštedim. Nisam dugo u službi. Crnjanski i žena prijaviše nešto više. Hristić, naš dojučerašnji poslanik u Rimu, prijavio je, svojim sam ušima čuo, 25.000 dolara!

Već smo se bili smestili uz Eštorilu, i Crnjanski i ja smo se već bili zbližili, upitam ga ja:

- Šta je njemu? Šta ga je to uhvatilo?
- Kome? - pravi se on da me ne razume.
- Kako kome? Dučiću. Šta mu bi da napravi ono pozorište u Madridu, na stanici?

- Poznajem ga godinama - kaže - Nije bio ovakav ranije. Starost valjda. Sada, kad vetar duva sa Atlantika, on se zavija, po debelom trbuhu, novinama. Papir novina, dobro greje, veli. A kad se smeje, trbuh mu drhti kao balon.

U Portugal stranci uglavnom dođu slučajno. Posle većina ode, ko namerno, koga život odnese, a poneko sasvim slučajno i ostane.

Priča o jedno slučajnom dolasku veli: Dva slikara iz Beograda, kolege sa klase, Aca i Bane kao studenti slikali su portrete po letovalištima po Sredozemlju. Tako su godinama po celo leto provodili na moru, zarađivali sebi džeparac i odlično se provodili. Njih dvojica kad te naslikaju kao da su te skenirali – ispadneš pljunuti ti. Mene to impresionira, a oni (kao fol skromno) kažu da je to zanat i a to svako može.

Jednog leta, tek su bili završili studije, odu u Grčku, na neko malo ostrvo u još manje selo, postave štafelaje na rivu još pre no što je počela sezone i počnu da portretišu svakog ko sedne na šamlicu.

S proleća 1940, trupe Vermahta približavaju se Parizu. Drumovima ka jugu kreću se kolone izbeglica; putuju a ni sami ne znaju kuda. Putuju kako se ko snašao, a kad nestane goriva i motori stanu put nastavljaju pešice; gladni, žedni, uplakani. Tu i tamo na nebu se pojave štuke i meseršmiti da, onako iz zabave, malo pripucaju po bežaniji. Ne zna se koliko tih nesrećnika luta tražeći izlaz, ali govori se da ih je milion. Kreću se u panici i neredu a na

Ah, sećanja
 

Sećaš li se sa kosovskog polja, pesme kosa

i kako je samo trčala bosa

kosovka devojka

            dok joj na lahoru viorila kosa

a stopala vlažila rosa?

Sećaš li se polja što od dušmana vrvi

gde gmižu i puze, o pogani crvi?

Sećaš li se Sitnice crvene od krvi

odsečenih dušmanskih glava

i Miloša palog kao da spava?

Sećaš li se slavnoga boja

i zastava naših u hiljadu boja?

Sećaš li se kako vijore