Lisboa je lepotica– doduše malo fucnuta. Slikala se svetla, sunčana, narodska i otmena, tradicionalana i savremena, jednostavana i velelepna, uskomešana i polupusta, ulickana a dronjava. Lepa mi je Lisboa. A posebno je prijatna po letnjoj noći.

Београд je ispao šmeker – poturio je Beograđane da se slikaju umesto njega. A Beograđani su raznoliki - nasmejani, namršteni, veseli, setni, svečani, urbani, narodski, zaljubljeni, zamišljeni, svakojaki... Niko mi nije duhovitiji od njih.

Jasno je da je bogat i raznolik obrok na božićnoj trpezi plod predanog rada čitavog niza ljudi raznih struka. Znamo također da ljudi koji se bave istim poslom dijele iste muke, te se, kada im se život iskomplicira i nevolje nagomilaju, najčešće svi obraćaju istome svecu, onom specijaliziranom za rješavanje njihovih profesionalnih problema. S tim svecem uspostave posebnu vezu te, u znak zahvalnosti, proslavljaju njegov dan kao blagdan svoga ceha.

Život  nisu protekle godine već događaji koji nam ostanu u sećanju.

Tako reče pesnik, a i ti osetiš da je tako, kada se susretneš s fotografijom nekog dana tvoga životaproteklog  na nekom nepoznatom mestu i kada shvatiš da su ti taj dan i to mesto potpuno iščileli iz sećanja i da je jedini zapis tog trenutka tvog postojanja fotografija i ono što je na njoj. Ništa više. 

Opet, nekom drugom prilikom kapriciozno sećanje nas iznenadi

kuhinja, četvrtak 11:04
sin: »tata, mislim da nisam otišao u školu«
otac: "misliš?"
sin: "aha... proliv ili slava?"
otac: "proliv, slavu smo imali pre dva meseca"

otac je nekompetentan ali voljen roditelj. ne može se sve.

Ima dosta metafízike u razmišljanju ni o čemu.
Šta ja mislim o svetu? Otkud znam šta mislim o svetu! Da se razbolim, onda bih mislio o tome.

Šta mislim o stvarima? Koje mišljenje imam o uzrocima i posledicama? Šta sam meditirao o Bogu i o duši i o postanju sveta? Ne znam.

Za mene je misliti o tome zatvoriti oči i ne misliti. Navući zavese na prozoru... (ali na njemu nema zavesa).

Misterija stvari? Šta ja znam šta je misterija!... Jedina misterija je to što neko uopšte razmišlja o misterijama.

(uradak na temu Kriza srednje dobi)

Ponekad, neki običan dan od koga niko ništa nije očekivao bude lep i prijatan i sve ti se namesti baš kako treba. Ponekad. Nema pravila.

A drugog nekog dana, umesto budilnika probude te neka kvrgava kolenca koje ti se veru po leđima ili majka koja te je rodila odluči da te pozove u praskozorje.

U ponendeljak, 7. aprila 1941. kada su na naslovnim stranama lisabonskih dnevnih novina osvanule vesti o jučerašnjem napadu Sila osovine na Jugoslaviju i razornom bombardovanju Beograda, u Odeljenje za protokol Ministarstva inostranih poslova Portugala stigla je depeša sledećeg sadržaja:
Misija Kraljevine Jugoslavije u Lisabonu ima čast da obavesti

Velika seoba naroda (osma od deset priča)

Park je karavansaraj. Sa ulice se vidi krst od kamena po kome se veru sitna deca. Naokolo, po ogradici spomenika suši se šaren veš. Nisko sunce, pocrvenelo pred zalazak. Utihla je dnevna graja i slabo se ko kreće. Tamo dublje, putnici prostrli ponjave po prašini i mole akšam pod vedrim nebom. Mrak pada

                                                       OVO JE FIKCIJA 

                                              Substancia Filmes predstavlja  

                                               MARIA ALISE VERGEIRO

                                                                     u

                                                       ŠAMAR PANTERU 

NIje da se hvalim - imam svog ličnog stihopisca. Iz milošte ga zovem Maj Prajvat Sajko.

On mi piše: Kao čovek od pera, ti ćeš razumeti: Nama pesnicima kad je teško;  mi svoju bol najlakše u stihu izrazimo.

Priznajem, posedovanje privatnog poete godi mom egu. Veoma! Šta ja tu mogu? Osećam se kao Danteova Beatriće ili nekakav veliki vezir. Ma ne veliki vezir – padišah