Ovo nije kontrablog, pišem kao odvojen tekst jer kod Jelice ima jako puno komentara, ja kasno videla celu raspravu, provela nedeljno prepodne iščitavajući komentare kod Jelice i Martine... Da ne bude zabune - ja Jelicu mnogo volim i poštujem i nema dileme oko toga da se slažem sa svim što je kod nje napisano, ali imam neodoljivu potrebu da temu pogledam iz drugog ugla. Da se ispravim, to nije samo obična potreba - neke moje prijateljice i neke druge žene nemaju drugi izbor nego da gledaju temu iz drugog ugla.

Glasala sam PROTIV Tomislava Nikolića. Po svojoj savesti, baš onako kako su mi poručili iz stranke kojoj najviše verujem. Hvala zbog toga što su mi ovo olakšali.

Međutim, ja sam glasala i ZA. Pronašla sam to ZA, koje očigledno Boris, Srđan i Marko (?) nisu uspeli, hteli, smeli..? da prepoznaju, pa su zbog toga kompletnu kampanju gradili na onom PROTIV. Samo, sada se postavlja pitanje – Ako su gradili celu kampanju na PROTIV, a jesu, koliki procenat glasača zaista ima poverenja u Borisa Tadića, a koliki u Tomislava Nikolića? Ko od njih dvojice zaista ima poverenje većeg broja glasača?

Jelena Krajšić je bila najskromnija žena koju sam ikada upoznala. Jedna od onih žena koja uvek nosi sve crno: maramu, suknju, podsuknju, kecelju, blejzer, džemper, čarape... Preko svega toga kožuh, a na nogama muške, crne, gumene cipele, sa flekama od kreča i blatom iz bašte. Jedna od onih žena čije su obaveze celog života bile da kopa i da kuva, a jedino zadovoljstvo da se moli.

Jelena je uvek ćutala. I radila. Hranila stoku, kopala, sejala, brala, kuvala, spremala, odgajala... I ćutala.

Nikada nije pila kafu sa drugaricama. Nikada nije nigde išla. Nikada nije psovala. Ni vikala. Nikoga nije uznemiravala. Ništa nije pitala ni tražila.

Kada se sa 18 godina udala postala je majka suprugovoj mlađoj braći i sestrama koji su je, što je bila jedna od njenih retkih velikih i pravih radosti u životu, uvek obožavali i poštovali.

Savet za kulturu grada Novog Sada predložio je promenu imena gimnazije "Jovan Jovanović Zmaj" u "Srpska pravoslavna velika gimnazija", pročitala sam na blogu Nebojše Milenkovića u komentaru bivše učenice ove gimnazije Gordane Čomić. I ja sam bivša učenica ove gimnazije, ali to sada nije uopšte bitno.

Osim toga, prenose mediji, predloženo je da se umesto fontane u školskom dvorištu postavi spomen-česma na kojoj bi bila dva mozaika "Hristos kao pastir" i "Sveti Sava blagosilja Srpčad".

Evo ovako, u centru Novog Sada na ulici po trotoarima i dalje leže bebe. Ne, nisu same, sa mamama su, leže jedna pored druge na ulici. Mama prosi, a beba joj leži u naručju.

Ne znam da li sam ja pukla s mozgom ali meni je ovo vrhunac ogavnosti države u kojoj živim. Zvala sam već deseti put centar za socijalni rad, a tamo mi svaki put govore da oni ne mogu ništa, da zovem interventnu policiju, whatever, i stalno govore o tim mamama.

- Beba nije sama, jel tako?

Nije sama. Ali šta to znači? Onda ništa, onda je sve cool? Neka leži i dalje?

Pretpostavljam da ste svi videli snimke i čuli za izveštaj Međunarodne organizacije za zaštitu prava osoba ometenih u razvoju. Ne bih ovom prilikom da tvrdim da je ovako ili onako jer ne znam pouzdano.

Ono što znam je da je reakcija ljudi iz vlasti, hmmm, diskutabilna:

Danas u 14 i 49 na prvom programu javnog servisa možete da gledate reprizu prvog dela, a večeras u 21 i 10 drugi deo emisije 48 sati svadba u kojoj ekipa produkcije Emotion daruje venčanje iz snova čoveku koji tuče svoju buduću suprugu.

O tome sve vreme u emisiji pričaju svi, njegovi i njeni roditelji, strina i tako dalje. Njena majka priča kako i nju ceo život tuče muž i kaže nešto u stilu: Pa nisam baš dobijala batine, ali padne po koji šamar. Posle svih ovih razgovora voditeljka i snimatelj idu sa mladom i mladoženjom, sa sve osmehom, da kupe burme, venčanicu, cipele... Posle toga neki ljudi su montirali ovu emisiju, ima osim voditeljke i snimatelja valjda i neki urednik, neki producent, lektor, titleri. I nigde nije zapelo, koncept emisije je u širokom luku prošao pored savesti svih ovih ljudi.

Da ne bude zabune, mene uopšte ne zanima šta proizvodi Emotion, ali me i te kako zanima kakve emisije otkupljuje javni servis, koji svakog dana podseća da je uputio tužbe protiv onih koji ne plaćaju pretplatu, kako bi zaštitio interes ?! onih koji plaćaju.

Posle posta Javni servis: 48 sati nasilje dobila sam pismo od čitateljke koja se složila da ga objavim, ali je želela da ostane anonimna:

„Stvarno ne razumem to definisanje pojma zrtve nasilja u porodici, neko te maltretira i ti ostajes i dalje sa njim, vracas mu se po hiljadu puta,a onda se to predstavlja kao nasilje u porodici i povod za dzapanje dusebriznika iz neznam kog razloga. Ne, to je ponasanje dve osobe sa problemima u karakteru, podjednako odgovorne za zivotnu situaciju u kojoj su se nasli.”
(komentar sa bloga : javni servis 48 sati – nasilje)

Novinarka: Gde se žene tuku, čoveče!?
Miroslav: Pa dobro, nisam je baš tukao, nisam je baš ubijao.
Novinarka: Da sam znala, ne bih došla.
Devojka: Nekoliko me puta istuče, pa ode, pa posle nedelju dana lepo, pa me opet istuče.
Miroslav: Lepo preko kolena, po guzi.
(iz emisije: 48 sati, gde su se venčali Devojka i Miroslav)

Ne volim da idem kući. Tamo me zidovi guše.
Ne znam zašto je moj otac rešio da nad nama sprovodi nasilje. Možda je i on žrtva? Znam da nije imao baš srećno detinjstvo, ali nije bio sistematski tučen, niti je njegov otac tukao njegovu majku.

Moju majku je, nakratko prestao da tuče onda kada sam se, kao tinejdžer, prvi put suprotstavila i dobila batine poslednji put, shvativši da strah od fizičkog nasilja nije ništa u poredjenju sa psihičkom torturom, koju sam godinama pre toga trpela. Nastavio je nekoliko godina kasnije, kada sam otišla na studije.

Mene jako, ali baš jako, nervira Virtuelni Vasilije.

Dakle ovako, od pre mesec dana recimo, kada dođete u Novi Sad zateći ćete na sve strane bilborde sa fotografijama Novog Sada, na kojima na srpskom i na engleskom jeziku piše šta ove fotografije predstavljaju. E pa između ostalog na jednoj od ovih fotografija je Vladičanski dvor, gazdina kuća, a tekst je na srpskom "Duhovnost", a na engleskom - "Spiritity".

Dođem ja kući, mislim "dobro, pa ne znam ja baš tako jako dobro engleski jezik, možda ima ta reč spiritity, iako tako kretenski zvuči". Prvo sam nazvala neke ljude i ispričala šta sam videla, ljudi su se grohotom smejali, a posle toga mi je trebalo jedno 32 sekunde da otvorim 5 rečnika na Internetu i da shvatim da ipak nema ove reči.