Mogao bih da pišem o komunikaciji. Dugo bih mogao o tome. Vredelo bi. Nacrtao bih sliku. Bila bi nacrtana tako da leži. Pospana u svom krevetu, ne bi mi dozvolila da otvorim oči. Tražila bi da spavam. Predstava, kao i sve ostalo što treba da traje, traži da bude negovana. Stalno da je pred očima. Ukrašavana i obojena. Ponekad uramljena. Ramom od punog drveta, da odaje osećaj topline. Svežine, kao i istorije.

Kažu da ne možeš da sanjaš nešto

I šta sad?

Srušiše i Lokija. Eto, nekako se sve to skupljalo do danas. Šta stvarno treba da predstavlja cenu tog čina? Ne znam ni sam.

Nisam prisustvovao kada se desilo. Čuo sam da su zablokirali ulicu. Da je jedan čovek povređen. Sve ove informacije su nepotvrđene. Jel iko igde video ikakvu vest?

"Ćutanje ovog razgovora ostavljam u amanet mom sinu Vuku Antiću, sa prevelikom molbom da nikada ne pristane na čopor" - Mika Antić

Moja lična kolekcija

Ludi Neca i Buldožer su dvojica likova iz mog detinjstva koje pamtim kao najbolje igrače klikera svih vremena. Ima nešto kod dece koja imaju loš uspeh u školi - nešto primalno - što ih tera da budu najbolji u društvu. Njih dvojica nikada nisu znali gde je Gvatemala, ili kom slivu pripada Dunav,

Uradis i znas.

Nema mnogo filozofije (neki bi rekli filosofije) - ili oce ili nece. I znas od pocetka do kraja. Nema mnogo sranja. Ili jesi ili nisi (neki bi reklli lav). Ja ne bi. Mada jesam. Makar tako kazu po horoskopu. U koga ne verujem. Mada verujem u Miku Antica. Koji je ostavio u amanet cutanje svoje knjige svom sinu Vuku Anticu sa prevelikom molbom da nikada ne pristane na copor. U to verujem.

Eto tako.

A u sta vi verujete?

Kratko, ali... 

... na utisku nedelje.

Ko je gledao znaće o čemu pričam. Ko nije, šteta, trebali ste. Tema je bila novi porodični zakon.

G-din Milivojević je rekao, u parafrazi, nešto tipa:

-  Pa ok, pošto treba da budemo evropejci taj novi zakon će najverovatnije biti usvojen, ali onda država treba da ponudi alternativu. Pošto bi nam kao roditeljima dozvolila da koristimo samo neku vrstu vaspitanja, trebalo bi da napravi dečiju policiju koju bi roditelji mogli da pozovu i kažu: "Pošto sam upotrebio sve dozvoljene vrste vaspitanja, moje dete i dalje radi neke stvari koje

Postulat koji stoji na početku ovog teksta je da nije moguće ne komunicirati. I stvarno, ljudska bića, ako pogledate malo (pa dobro, ne baš malo, već mnogo) bolje nisu u stanju da ne komuniciraju. Jer, i kada ne dobijete odgovor na pitanje - dobili ste odgovor - ne želim da odgovorim. Razlozi za to što neko ne bi odgovorio na vaše pitanje su, sa jedne strane tako subjektivni, a sa druge strane tako podložni situaciji da u njih nećemo zalaziti.

Iliti,

Nekada dodje trenutak kada se čoveku menjaju granice. Kada postaneš malo veći od prostora. Slomiš nešto tog dana. Šolju za čaj, na primer. Srušiš je malim prstom i ona padne i razbije se na tri perfektna dela. Toliko precizan rez tako malim prstom. Hiruški tanak. Prosto, možeš da ga zakrpiš i delovi će upasti tamo gde treba.

I nastaviš da udaraš u stvari. Ili već, stvari krenu da ti se nalaze na putu. Mislim, možemo

... to sam hteo da Vam kažem ...

1

2

3

4

"...for the sake of the variety of conversation..."

Da se odmah razumemo, ovaj tekst bi mogao da se nazove i ovako: "U krevetu sa Javier Bardemom i Ms Moneypenny", ali ne bi bilo u redu da odmah otkrijemo sve, zar ne? Predigra je uvek bila i uvek će da bude sastavni deo. Bez toga nema ni onog drugog, stoga...

... da li znate, ko na pitanje koliko je sati odgovara sa: "Deset. Tri i deset."

Bond, James Bond. All brand and new. Happy and shiny. Pa ustvari dobro, nije baš ko iz radnje nov. Izhaban je pomalo. I opet izgleda da nije baš ni srećan, a ni ne zrači baš.

Uvek sam se fascinirao fleksibilnošću sveta da odredjene stvari približi kroz plastične primere. Neki od njih su me apsolutno oduševili. I mogli bi da se nazovu nepotrebnim znanjem. Ali takođe smatram da ako se ne bi bavili ovom mentalnom gimnastikom nikada ne bi napredovali. Generalno, dovitljivost je jedna od karakteristika koje treba da vežbamo.

Muškarci umeju nekada da pričaju sopstvenim jezikom. Uglavnom je to jezik fudbala. I postoji trenutak kada se žene oko njih samo pogledaju, odmahnu glavom i pređu na svoje teme. Apsolutno razumem. I poštujem. U tom