Jutros vest i na b92, (kao i na drugim mestima) sa najavom da vlada US vrši pritisak na EU da belgijska centrala "udruženja za globalne međubankarske finansijske telekomunikacije" (Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunication, SWIFT) blokira pristup svojoj mreži iranskim bankama, uključujući i centralnu banku Irana - navodno sa ciljem da se iranska vlada prisili na pregovore oko njihovog nuklearnog programa (koji je, koliko znam, pod strogom kontrolom međunarodne agencije za atomsku energiju i onako - Bojan Budimac svakako detaljnije prati ovu temu od mene pa će me ispraviti ako grešim).

Neveseo povod, ružan presedan, politička, a s obzirom na efekat, moglo bi se mirne duše reći borbena/vojna, zloupotreba međunarodnih bankarskih telekomunikacija (iako je SWIFT već video zloupotreba, npr. upad US obaveštajnih službi posle 9/11), ali kada život posluži limun, da napravimo bar malo "limunade" - za one koje zanima zašto je taj SWIFT tako bitan.

Teme o kojima uglavnom pišem, i fikciju i stvarnost, jesu odnos moći i bespomoćnosti i njihov beskrajni, ponavljajući konflikt. John Berger, taj sjajni pisac, jednom je napisao: "Nikada više niti jedna priča neće biti ispričana kao da je jedina." Nikad više ne može postojati samo jedna priča. Postoje samo različita motrišta. Tako da kad ja pričam priču, ne pričam je kao ideolog koji jednu apsolutističku ideologiju ušančuje naspram druge, nego kao pripovjedač koji želi s drugim podijeliti svoje viđenje. Mada može izgledati drugačije,  ja doista ne pišem o nacijama i povijestima; pišem o moći. O paranoji i okrutnosti moći. O fizici moći. Uvjerena sam da nakupljanje ogromne, neograničene moći jedne države ili zemlje, korporacije ili institucije - ili čak pojedinca, supružnika, prijatelja, najbližeg rođaka - bez obzira na ideologiju, rezultira ekscesima kao što su ovi na koje ću se ovdje osvrnuti.

Arundati Roj, u govoru "Come September" (prevod Venita Popović, integralni tekst prevoda raspoloživ ovde).

Ovo je još jedan blog na temu frilensera-izvoznika, iniciran Uroševim blogom o voluminiziranoj literaturi i Mturk-u. Ranije sam već imao par blogova na ovu temu - koga zanima može videti ovde i ovde.

Priča iz tih starih blogova je da su trenutno, zbog komplikovanih spoljnotrgovinskih propisa, frilenseri koji preko Interneta uzimaju male poslove i naplaćuju ih trenutno pomoću trikova i magije, oterani u prekršaj ili krivično delo zbog utaje poreza - dok je ovakva vrsta posla mogućnost kakve-takve (a ponekad i solidne) zarade za možda relativno veliki broj (hiljade) ljudi - ne samo informatičara, nego i nekih drugih struka (grafički dizajneri, novinari, prevodioci - a možda i vodiči, taksisti, vlasnici soba za izdavanje - nudeći rezervaciju i uplatu svoje usluge unapred iz inostranstva). Trenutno oni koji to rade ne plaćaju porez, ali komplikovano naplaćuju svoj novac i naravno čine ozbiljan poreski prekršaj.

Ovaj put nudim, umesto elegije, jedan nepristojno jednostavan predlog. Možda je prejednostavan. A možda i nije. Voleo bih da popričamo o tome.

Iako sam bio svestan da nekoliko NVO radi na predlogu nove verzije Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, izgleda da sam, na žalost, propustio informaciju da je trenutno i vlast aktivno angažovana na ovoj temi - pa mislim da je krajnje vreme da skrenem pažnju na nove mogućnosti koje Zakon o elektronskom potpisu i nove lične karte sa čipom donose, a koje mogu značajno da utiču na efikasnost narodnih inicijativa. Bilo bi zaista šteta ne uzeti u obzir i ovaj vid sprovođenja narodnih inicijativa i peticija u novom Zakonu, koji bi mogao, u roku od nekoliko godina, da postane primarni - i da se pitamo kako je nekada uopšte moglo bez njega (kao što se sada pitamo kako je nekada moglo bez Google-a).

Znači, radi se o tome da su se, dovođenjem elektronskog potpisa u jednak položaj sa svojeručnim, Zakonom o elektronskom potpisu iz 2006. godine, podzakonskim aktom u vezi tehničkih i tehnoloških uslova i uvođenjem ličnih karti sa čipom koje sadrže kvalifikovani sertifikat za elektronsko potpisivanje, stekli uslovi da se i narodne inicijative i peticije obavljaju elektronskim putem. Trenutno ovaj način potpisivanja još nije značajno rasprostranjen, ali mislim da će se ovo brzo menjati, posebno uvođenjem elektronskih usluga državnih organa kroz portal eUprave i primenom elektronskog potpisivanja ličnom kartom od strane privrednih i drugih organizacija.

30 godina... život je ono što nam se dešava dok pravimo druge planove, kako reče Džon Lenon u pesmi svom sinu Šonu.

You see things as they are and ask: 'Why?'
I dream things as they never were and ask: 'Why not? '
-- George Bernard Shaw

Na mom prethodnom blogu o virtuelnoj reintegraciji dijaspore, "Od Tokija do Milvokija", koje inače priča o virtuelnim opštinama, ličnim kartama sa čipom i sličnim mogućim "velikim" projektima, Dragan Pleskonjić, "tripraseta", "KRALJMAJMUNA" i ja smo započeli da iteriramo ideju jednog relativno niskobudžetskog rešenja za pojednostavljenje uplate administrativnih taksi na šalterima državnih službi. Radi se o rešenju iz klase "M-commerce", tj. plaćanja upotrebom mobilnih telefona.

Znači, umesto da čekate u redovima u bankama, popunjavate uplatnice i donosite overene primerke, ideja je da dođete na šalter, pronađete šifru takse koju treba platiti (na oglasnoj tabli kod šaltera) i pošaljete jednu SMS poruku sa šifrom takse, na broj koji bi verovatno zavisio od mobilnog operatora.

Mobilni operator bi vam onda zadužio "račun" (ako ste prepaid, morali biste da imate dovoljno kredita) i platio uslugu u vaše ime, prenoseći u on-line modu poruku o plaćanju ministarstvu finansija. Ovu poruku bi šalterski radnik mogao da vidi, te da na bazi toga izvrši plaćenu uslugu. Ako je plaćanje uspešno, mobilni operator bi vam vratio poruku sa referentnim brojem uplate (koji treba da pročitate/pokažete šalterskom radniku) i iznosom koji je plaćen.

Nije vam bilo dosta Pata Kondela i njegovih ideja? Evo onda još malo.

Ovo je još jedan blog o eUpravi i upotrebi lične karte sa čipom u kontekstu infrastrukture "elektronskog identiteta" . Radi se o predlogu eUpravi za uvođenje nove usluge posredovanja u identifikaciji, između organizacija koje nude robu i usluge preko Interneta (nazovimo ih eTrgovci) i njihovih korisnika - fizičkih lica, tj. građana - nazovimo ih mušterije.

U početku sam hteo da napravim kraći post sa ovim predlogom na forumu eUprave, ali sam rešio da ipak napišem blog, pošto mislim da je tema interesantna i "široj javnosti", kao i da se problem koji se rešava, a i samo rešenje, može opisati na popularan način - a da se, kao dodatna korist, osim edukacije, možda dođe do ideja dodatnih načina upotrebe cele stvari, iz raznih tački gledišta čitalaca i komentatora. U tom smislu bih vas pozvao da pročitate ovaj blog i priložite svoje mišljenje o temi.

Pre par dana nas je AlexDunja u svom blogu "što da ne? jedan po jedan, počev od najgoreg" upoznala sa inicijativom sajta Istinomer, da se Facebook peticijom zatraži da Milutin Mrkonjić ne bude član nove vlade, kao političar čije su se izjave i obećanja pokazali najnepouzdanijim, na bazi statističke analize koju su saradnici Istinomera uradili. To je svakako jedan način za primenu statistike.

Ono o čemu aktivisti Istinomera možda nisu razmišljali je: kako je korelisano, da kažem grubim rečima, laganje političara - sa njihovim ukupnim efektom na dobrobit zajednice u kojoj obavljaju javnu funkciju? Da li bi "lustracija" 10% najlažljivijih političara bila dobra stvar, loša stvar - ili ne bi imala nikakvog efekta?