Vratila sam se s mora, što za ponekoga ovde nije tajna. Istina, iz Dubrovačko-neretvanske županije umesto iz Istre, ali to će mi poneki od ponekih već oprostiti. :) 

... Zamalo da počnem stvarno da vam pišem o moru. A zarekla sam se da neću, ne zato što o moru sve znate, nego zato što je svakom svoje more, a moje more je stream-of-consciousness, o čemu, opet, nikako ne valja blogovati. 

Ne, ovi dani su za mene prelaz; povratak u svakodnevicu & back to the future, a to je uvek manje-više lom u glavi, naročito posle mora, bar u mom slučaju. Ključna reč je, dakle, povratak.

Lom u glavi = jurim za propuštenim informacijama i koristim svaki trenutak da vozim po gradu i okolini i puštam gromoglasnu muziku sugrađanima, sviđalo im se to ili ne :). Druga ključna reč je, dakle, gromoglasno.

Znam da ima onih koji neće verovati. Ako. Znam da nema nikoga sem mene ko bi raspetljao asocijativni niz, ali ni to nije bitno. Bitno je da se meni ne spava (tako je počelo večeras, setila sam se Tife, "meni se ne spava, ne budi blesava..."), da se vrte asocijacije, YouTube i - energija.

Ma, ne možete ni da zamislite šta sam poslednjih dana sve uz taj YouTube pevala! :) Da preskočimo rok, džez i bluz svih provenijencija, stigla sam večeras, časna reč, i do Marije Šerifović i Željka Joksimovića (ZNAM, nemojte!!!), a zatvorila krug gromoglasnom dalmatinskom klapom.

Da sam mogla biti na ovom koncertu klape Maslina, ja bi' pivala iz sveg glasa, ne bi pismi bilo kraja. :)

Deda Mraz

Moj sin: "Mama, a zašto ovaj Deda Mraz nosi belu kapu?"

(večeras, u autobusu na relaciji Beograd-Novi Sad)

Potpisavši predlog novog crnogorskog pravopisa, ministar prosvete i nauke u Crnoj Gori Sreten Škuletić okončao je treći čin crnogorske jezičke drame. Nakon što je u Ustav Crne Gore upisan crnogorski jezik kao službeni, i nakon što je na Filozofskom fakultetu u Nikšiću otvorena katedra za crnogorski jezik - prva dva čina drame, o kojima još jedino komšijske mačke nisu rekle svoje - dočekali smo dramski klimaks i dobili, da se ne lažemo, očekivani rezultat, novi crnogorski pravopis. Ostajući simbolično pri formi drame, četvrti i peti čin će u prvi plan staviti dalja prepiranja, debate i svađe pristalica crnogorskog, odnosno srpskog jezika (dakle, Crnogoraca i Srba), kao i praktičnu primenu novog pravopisa pre svega u školstvu.

Imate sreću, Peščanik zatvorio radnju preko leta, vreme je za lake teme, laku odeću, možda neko more... :) No, čisto da vas ne ostavim sasvim na miru, rešila sam da vam prezentujem deo transkripta poslednje emisije iz ove sezone koji sam upravo lektorisala (znači, možete da slušate na podcastu, ali još nigde ne možete da čitate, izuzev ovde).

U Peščaniku ponekad gostuje osoba zbog čijeg fan cluba bih, da postoji, možda i preispitala svoje ubeđenje da jednostavno ne umem, niti uopšte hoću da budem bilo čiji fan. To je istoričarka Dubravka Stojanović. Imam još par favorita, naravno, ali nije baš red da vam ih otkrivam - ako opet nekad ne odolim da neke odlomke stavim na blog, reći će vam se i samo, ali možete biti sigurni da sam i ja samo ljudsko biće koje prema nečijim rečima ima afiniteta a prema nečijim ne, čak i kad su sagovornici Peščanika u pitanju. ;)

Dubravka Stojanović je povodom sadašnje ekonomske krize pričala o svetskoj ekonomskoj krizi 30-tih godina prošlog veka. Pričala je o globalnim posledicama te krize i onome što bismo, dakle, po iskustvu mogli da očekujemo od ove. Pa počujte.

Pre nešto više od mesec dana pisala sam na blogu o tome kako su crnogorske Vijesti „prenele" moj tekst iz Borbe, odnosno sa sajta Peščanika.

U međuvremenu se događalo sledeće: Željko Ivanović, direktor Vijesti, odgovorio je na moje pismo manirom starog lisca, a to znači da je ignorisao činjenice pokušavši istovremeno da mi podiđe hvaljenjem teksta i upućivanjem u običaje prenošenja tekstova sa drugih medija, žalopojkama o problemima prelamanja tekstova na internetu, naglašavanjem da su Vijesti koncepcijski nekako najbliže baš Peščaniku, ponudom da ipak Vijesti meni uplate honorar, pa da ja onda pokažem svoj humanizam i sama uplatim donaciju za film o Zoranu Đinđiću - ne može on to tako, kao po kazni, ipak je sa Đinđićem bio prijatelj, a Vijesti će svakako naći način da svojevoljno podrže taj projekat... Odgovorila sam najavom da ću poslati preporučeno pismo glavnom i odgovornom uredniku Vijesti Ljubiši Mitroviću, rekavši da očekujem da to pismo bude u Vijestima objavljeno kao moja reakcija. To sam potom i učinila, poslavši isto pismo Ljubiši Mitroviću i u vidu attachmenta uz mail.

Lično mi se od tada nisu obratili ni jedan ni drugi. Stigla je samo potvrda od pošte da je preporučeno pismo uručeno 15. maja 2009.

Juče u internet-pretraživač ubacim „Jelena Gall" i „Vijesti" i izađe mi ovo:

Ovih dana sam prevodila dva teksta za Peščanik. Oba su iz nemačkih novina Süddeutsche Zeitung (SZ), oba su posvećena desetogodišnjici okončanja rata na Kosovu. Prvi tekst je napisala renomirana nemačka novinarka Franciska Augštajn, a drugi pisac Beća Cufaj, kosovski Albanac koji živi u Nemačkoj i na Kosovu. 

Franciska Augštajn me je vratila u godine 1998/99. koje sam provela u Nemačkoj, doslovce je u meni evocirala sećanja na taj period. Ne pamtim kada sam pročitala tekst koji po meni vernije prenosi to burno vreme odlučivanja da se počne s bombardovanjem, negodovanje nemačke javnosti, previranja na nemačkoj političkoj sceni. Nemačka je bombardovala, ali Nemci su bili protiv bombardovanja. NATO nije imao mandat UN, baš kao što ni nemački političari nisu imali mandat većine svojih građana. Taj tekst sam prevela za par sati, očas posla.

Tekst Beće Cufaja je bio dvojako naporan za čitanje i prevođenje. S jedne strane, pisao ga je književnik, a to se na mnogo mesta oseća, a s druge strane, pisan je iz perspektive žrtve. Dva dana sam prevodila po rečenicu-dve, pa pravila pauze po sat-dva-tri.

Mnogo sam se razočarala večeras u 22h. Namestila se ko prava pred laptop, slušalice na uši, Realplayer radi ko podmazan... Jedino što dokumentacije o 20 god. B92 - nema na streamu!

Ljudi, pa da li ste normalni, pa ja obožavam dokumentarce! Pa još ovakav jedan da propustim?! I baš takva stvar da ne bude dostupna svima nama rasutima po belom svetu koji na taj b92 "klikćemo" svakodnevno x puta? :(

Hajde neka neko ko zna šta je tehnički izvodljivo, ili zna šta je planirano, kaže da li postoji mogućnost da i mi, strani plaćenici i domaći izdajnici :), pogledamo taj film. Pa nije baš da nas je šaka jada.

A oni koji su videli - kakve su impresije?

Uzgred, imala bih ja zamerki na rad B92, ali danas od prvog do poslednjeg slova potpisujem komentar tajanstvene urednice napisan ovde.

Umesto Eurosong-euforije, koju do te mere ne razumem (i ne pratim) da je zaista bolje da ćutim :), evo jednog zanimljivog intervjua iz današnjeg izdanja Tagesanzeigera – ako se ne varam, u pitanju su najčitanije švajcarske novine.

Brzopotezni prevod by JG, specijalno za blog, još specijalnije za blog u rasejanju, a najspecijalnije za sve one koje malo manje zanima Evrovizija ali ih zanima Evropa (sve sa neutralnom Švajcarskom u sred srede). :)

Od Radulovića bi mogao da se napravi Radler*

Odbornica Socijaldemokratske partije (SP) u švajcarskom Savetu kantona, Anita Fec (Fetz), želi da stranci budu bolje integrisani. Njima treba da se omogući da promene prezime, da bi poboljšali svoje šanse na tržištu rada.

Priča o Đurđevdanu veoma je komplikovana u mom profesionalnom slučaju. Kad čujete ili vidite napisanu reč Đurđevdan, u vama se istovremeno okine više tastera i pokrene niz asocijacija, koje možete i ne morate svesno da pratite ili artikulišete. Tako je i sa mnom, kad ne radim. Ali kad radim...

Dotična priča počinje jednog 6. maja pre desetak godina u Nemačkoj.