Dragi blogeri,

bash bljutav neki osecaj imam ceo dan.

Neprijatnost i bespomocnost.

 Ponovo.

Juche smo se ovde na razne nachine secali tog nemilog proleca 1999. i nekako se slozili ipak oko jednog- da taj dan ne treba zaboraviti i da ga treba obelezavati.

A to shto se juche desilo u Beogradu, kao znak podsecanja na nashe stradanje, je u najmanju ruku bilo nedolichno.

Kakvu smo mi to poruku podelili medju sobom i kakvu poslali u svet?

Da li su razshmirane govorancije, sumnjivog sadrzaja, davno vec istroshenog i nedovoljno definisanog

za trenera i kuku-a

 Proshle godine su me ovde pozvali, da uchestvujem u nekom vladinom projektu promena i dopuna u raznim sferama potreba stanovnishtva, kao visoko obrazovanog naseljenika, jer je to struktura, koja je ovde targetirana kao potrebni uzorak.

  To ne znachi da nemaju slichne projekte za razne druge strukture stanovnishtva- na protiv, veoma se vodi rachuna da svi imaju svoj prostor realizacije onoga shto ih se kao specifichne grupe tiche.

 Svesni da su se okolnosti promenile i da su potrebe sasvim drugachije od pre 20-30 godina, drzavna uprava zeli da promeni sve ono shto bi doprinelo

Sa popularnom muzikom sam se susrela josh u pelenama.

Tada se vrteo vinil ispod igle, koja je krckala, pre nego pronadje s pochetka ploche, ulaz u narezani zljeb,a ja treptala u kolicima.

U nekim sluchejvima, se to krckanje chulo i na nepredvidjenim mestima, jer je od uoptrebe doalazilo i do sluchajnih oshtecenja preko nasnimljenih linija, narochito posle nekih proslava- secam se scene pranja plocha od kolacha- ali na to niko nije obracao paznju, jer posle nekog vremena, svi su vec navikli gde i kako ce se pojaviti dodatni  zvuk.

Ploche su bile zakon i pored gramofona