Šešelj u koži, dolazi mi Šešelj,
Šešelj u krznu, dolazi mi Šešelj,
Mislim na mladost, i mislim na trud,
Mislim na Zemun, na metak, i sud.

Vidi da nije možda stig'o Šešelj,
Traži i naći ćeš u meni trulu vlast,
Gore u meni je bujica reči,
Dole u meni je Ukrajina...

U zivotu jedne osobe postoje dva prelomna momenta, prvi kada odluci kako ce da se odnosi prema samom sebi, a drugi kada odluci kako ce da se ophodi prema drugima. Neko te momente iskoristi kako treba, neko kako ne treba, a neko jednostavno nije u stanju, u evolutivnom smislu, da uopste i dosegne do artikulacije ovih izbora. U tu poslednju kategoriju spadaju antikomunisti.

Antikomunizam, povrsni ce reci, je OK sam po sebi. Sta mu fali? Komunizam, sto je dokazano milion puta (i sto je tacno) ne valja, pa po srednjoskolskoj (nizih razreda!) logici sledi da antikomunizam mora da valja...

Procitao sam, sa ogromnim zakasnjenjem, a "inspirisan" ovom javnom "prepiskom" Seje Sexona i Neleta Karajlica od pre neki dan, prvu knjigu Neleta Karajlica, Fajront u Sarajevu...

Odmah da se ogradim da se isti nije ovajdio mojih teskom mukom stecenih novaca, nego mi je jedan prijatelj(?) poslao pdf verziju knjige na teleprinter. Svejedno, ipak sam tradicionalno najprepoznatljivijem "nadrealisti" podario 3 sata svoga zivota, koliko mi je trebalo da sve procitam do kraja, tako da mi se ne moze prebaciti da sam mu ostao duzan. Naplatio mi je Nele svoju knjigu ne u novcu, nego u utrosenom

... ili cisto da se i ja malo nalupetam na izandjalu temu...

Nije uopste vazno kako ce se zavrsiti ovo zezanje oko Ukrajine. Nije ni prvi ni poslednji put da se "narod" digne protiv vlasti (spontano ili ne), da se "vlast" sklanja u Rusiju (principijelno ili ne) i da se Rusija ponasa kao uvredjeni bully u skolskom dvoristu.

Uopste me ne interesuje da ulazim u analizu ukrajinske (bivse?) opozicije i ko je sta tamo, sta ko hoce, ko koga kontrolise (spolja ili izvana), ko, kako, i zasto je organizovao demonstracije, da li su se one spontano ili ne pretvorile u revoluciju, i da li ce na kraju ta revolucija pojesti svoju decu ili ne.

1999. godine NATO je bombardovao rezim Slobodana Milosevica. Igrom slucaja (ili mozda ne?) taj rezim je obitavao kao integralni (iako sustinski kancerogeni) deo drzave Srbije i generalno srpskog drustva i javnosti. Nakon tuceta (nije Semir) godina u kojima su bombe iz beogradskih salona odleprsavale u sve delove bivse nam domovine, doslo se do zida za koji je Milosevicev rezim procenio da je najbolji da o njega konacno rascopa narodnu glavu...

To, da se razumemo, nije bila uopste naivna situacija. Ne samo zbog toga sto su ljudi sad ginuli i po Srbiji, nego sto je trebalo postaviti pitanje

... ili... ko je ovde, u stvari, majmun...

To sto se desilo u Krusevcu i sto se desava posle Krusevca i u Engleskoj i u Srbiji je najblaze receno bruka i sramota. Ali u stvari nije to, nego je samo jos jedan zalostan pokazatelj na kom dnu se mi (Srbija) kao drustvo zaista i nalazimo. Necemo moci mi (u Srbiji, i svi na ovajilionaj nacin vezani za nju) da zivimo normalno jos dugo, dugo vremena.

Ono na sta stvarno ne mogu da dam odgovor ni sam sebi, a kamoli drugome, je otkud rasizam u Krusevcu? Ljudi u Krusevcu, osim na televiziji, retko da su imali prilike da vide crnca, a kamoli da zive pomesani sa ljudima africkog porekla. Mi nikad nismo imali kolonije, nikad se nismo kacili u nekakvo robovlasnistvo, eksploataciju.

And so it begins...

Pitaju me ovih dana moji sagovornici kako ce se sve ovo zavrsiti... Ukrajina, energetska kriza, Corona, Brexit, Trump, Putin, Iran, Severna Koreja, Kina, Global Warming, Vučić (dobro, ne pitaju za Vučića, osim jedne naše žene iz Actona)... Brinemo se, ne znamo sta da radimo, kažu, neizvesnost je najveca od kada pamtimo, sta to ostavljamo u nasledstvo nasoj deci. Zivimo i radimo u nekom prividu normaliteta, a ne znamo hoce li sutra da pukne i ode sve dodjavola ili ne...

A ja ćutim, mudro razmisljam, i na koncu im ne kazem ono sto bi svi morali vec da znaju...

Od kad se

Evo dragi gledaoci, spremamo se, neckamo se, da li da rehabilitujemo cica Drazu. Znam, ako se zgrozimo onda smo komunisti, ako se ne slazemo onda smo izdajnici, ako se protivimo onda smo nepatriote, ako ne podrzavamo onda smo protiv nacionalnog pomirenja.

Ali, o cemu se tu u stvari radi. Imali smo problem. U Srbiji nije postojao niti jedan jedini disident. (Hm, Djilas, mozda, ali ni on nije pravi Srbin na kraju...) Nije postojao istinski protivnik sistema. Niko se poznat u Srbiji nije patio od komunizma. Svako ko je bio neko "ime i prezime" uzivao je vise nego lagodne pogodnosti sistema, bilo da se vozikao ladjama, bilo da je cenzurisao i sundirao stripove, bilo da je pisao 'kriticke' romane, bilo da je bivao izbacen sa fakulteta na institut da ne radi nista ali za solidnu platu, bilo da ga je prerano penzionisalo, bilo da je imao sve pogodnosti oficirovanja u Je-Ne-A, bilo da se po sluzbenoj duznosti svalerao sa suprugama funkcionera, bilo da je sedeo u istarskim kaficima i iscrtavao po mapi SFRJ put od Beograda do Rovinja ali samo po srpskim selima, bilo da je isao od izdavaca do izdavaca po beogradskim kafanama i 'ubedjivao' ljude koga da stampaju koga ne, bilo da je krao rukopise za drzavnu bezbednost, bilo da je pravio piramidalne banke (ne, ne mislim na Dafinu i Jezdu), bilo da je igrao tenis sa spanskim borcima prepodne, a poslepodne ih pljuvao po Ma..., bilo da je kao dobijao nasledstvo iz inostranstva a u stvari prao drzavne pare preko svajcarskih banaka, bilo da... I to sve pre nego sto se Sloba pojavio i ozvanicio pljacku kao drzavnu politiku i nacionalni interes.

Pre neki dan, a u stvari ima i malo duze, dade nas akademski velikan, drug Matija, jedan poveci intervju srpskim medijima. Cini mi se da je sve originalno objavljeno u Politici, a mozda i nije, ali to je u celoj stvari najmanje vazno...

Elem, pitase Matiju cenjeno misljenje o mnogim stvarima, najcesce nacionalno-sudbinske prirode, a Matija nam revnosno odgovori, ne stedeci ni sebe ni nas, onako kako samo on ume: vrcavo, domisljato, seretski, cinicno, sa visine, iz daljine, iz dubina srzi kojima se mnogi (svi?) nikad nece ni pribliziti, a koje su, normalno, rezervisane samo za najvrlije ribice naseg genetskog bazencica...