Eto, posle tacno 20 godina, ponovo se nadjoh na hrvatskom primorju. Vise sticajem raznoraznih okolnosti nego sto sam imao zelju da ciljano idem tamo, ali tako je ispalo "najzgodnije" za ovogodisnju morsku avanturu.

I, kako je bilo? Pa, nije bilo lose, ali nije bilo nista "wow". Staro, klasicno SFRJ iskustvo sa mora, plus autoputevi bez kojih se danas verovatno niko ne bi uputio podno

Devetog marta hiljadudevetstodevedesetprve sam prvi put osetio strah zivota u Beogradu. Sa svoje nepune dvadeset dve godine osetio sam da su se moji putevi i putevi mog grada i zemlje definitivno razdvojili. Iako nisam bas tog dana to svesno ili artikulisano shvatao, upravo je bilo tako. Slusao sam B92 i osecao veliki strah, ne toliko za konkretan licni opstanak, vec zato jer je bilo vise nego jasno i ocigledno da stvari vise nikad nece biti iste. Da ono u cemu smo uzivali, cemu smo se nadali za buducnost, kako smo zamisljali nase zivote i okruzenje, da se sve konacno i bespovratno srusilo u

Jedna od najociglednijih, na prvi pogled, razlika izmedju zivota u Britaniji i Beogradu je procenat stanovnistva koji zivi u kucama u odnosu na stanove. Dobro, to je mozda najvise izrazeno kad se pogleda Beograd, u drugim gradovima u Srbiji je to malo bolje rasporedjeno, kako mi se cini. Ali posle odrastanja u novobeogradskom okruzenju gde su zivele, po vertikali, 50 osoba na 50 kvadratnih metara, pravo je osvezenje ziveti u kuci sa okucnicom i, ako imate srece ili para ili oboje, solidnom bastom. Kad covek malo razmisli, to nije samo razlika izmedju Srbije i Britanije, nego je i u mnogim ostalim

Nije problem sto nije odrzana parada ponosa. Nije problem sto su prebili francuze i australijanca u sred bela dana u centru grada. Nije problem sto je upucan neki englez pre desetak dana na nekom splavu. Nije problem sto je drzava nesposobna, slaba, mlitava, korumpirana, rusofilska, nazadna, sto tlaci i mrzi svoje gradjane. Nije problem sto cak i takva drzava ima policijsku mrezu gde nista ne moze da prodje bez njenog znanja i/ili "amina". Nije problem sto smo mi letargicni (cast izuzecima), sto se akamo po inostranstvu, a Srbija nas ne ostavlja na miru nigde od Aljaske do Novog Zelanda. Nije

"Dem a loot, dem a shoot, dem a wail,
A shanty town..."

Reggae muzika je direktni dokaz da smo svi mi dosli iz Afrike. Ne sa Kosova, nego iz Afrike. Ali i da smo svesnost konacno stekli tek kada su nam poslednji ostaci vode Sargasso mora poceli da hlade obraze uzavrele od hiljadugodisnjeg bunila, dok smo se polako budili na pescanim plazama karipskog arhipelaga. Iako jos uvek nisam stigao da iz prve ruke vidim Jamajku, zivot na ovom ovde ostrvu pruza i tu mogucnost da se moze imati najbolja moguca zamena. U to ne ubrajam Notting Hill karneval, iako ni on nije za bacanje. U to ubrajam setnju od Brixton Akademije do jedne picerije-udzerice, koju drzi jedan italijan (veliki navijac Intera iz Milana), a u koju se prolazi pored nekoliko radnjica sa svim i svacim, a izmedju ostalih i jedne prljave, zapustene prodavnice ploca u kojoj se ne putuje samo kroz vreme, nego se direktno penje unazad gore uz planetarnu pupcanu vrpcu.

U Sarajevu sam bio tri puta u zivotu. Prvi put kao klinac od desetak godina sa roditeljima, drugi put kad je moje odeljenje prvog (ili drugog) razreda gimnazije islo tamo na ekskurziju, a treci put u ranim studentskim danima (vreme Ante Markovica), kada sam otisao dole na kraci vikend da se malo nadisem cistog vazduha...

Hocu da kazem, iako ne poznajem Sarajevo uopste, svi mi bivsi ex-Jugosloveni smo, u stvari, vrlo vezani za to staro Sarajevo, i to na sirokoj lepezi nivoa, nacina i orijentacije. Kao sto je New York u isto vreme i tacan i pogresan arhetip za Ameriku, tako je i Sarajevo bilo (i ostalo) isto to za SFRJ. Svi mi koji vise nismo ni od kuda, koji se secamo samo prostora koga vise nema, u vremenu koje je proteklo, i koji uopste vise ne razumeju sta je sada bitno/moderno/pozeljno/stvarno u virtuelnom trouglu BG-ZG-SA-LJ smo na kraju ostali vezani jednom tanusnom niti za neki deo Sarajeva iz negde tamo sredine osamdesetih godina.

... ili "Na Karaburmi... Jedan - Jedan..."

Ako mi bilo sta nedostaje, ali stvarno nedostaje iz stare drzave (SFRJ, da ne bude zabune) to je fudbalsko prvenstvo Jugoslavije i kombinovani radio prenosi utakmica prve savezne fudbalske lige, tzv. Vreme Sporta i Razonode. Posle se kod nas preslo malo na Vreme Smrti i Razonode, po knjizi jednog nazovi pisca, ali to je druga prica.

Ne mogu sa sigurnoscu da tvrdim da ova moja konkretna nostalgija nije samo generalni zal za prosloscu (mladoscu), pa bi mi na isti nacin nedostajalo nesto drugo iz nekog drugog perioda da se sam rodio u neko drugo vreme i/ili na nekom drugom mestu. Ali posto ne mogu na to da dam precizan ili bilo kakav odgovor, necu ni da ulazim u analizu tog ugla.

Nekoliko puta sam pocinjao blog o Ekatarini Velikoj, ali nikako nisam mogao da prodjem drugu recenicu, a da me ne obuzme neko cudno osecanje koje mi nije dozvoljavalo da nastavim dalje i da artikulisem, na neki nacin, ono sto zelim da napisem o tim ljudima i o nama samima. Nekako mi se srce stegne, mozak mi se zarobi i jednostavno ne mogu dalje. Onda se opet vratim, ali na kraju obrisem sve, i tako mesecima. Medjutim, ovog puta sam odlucio "da izdrzim", i da ipak srocim koliko-toliko neki zapis o toj grupi, vremenu i sta je ona meni, a koliko vidim i mnogim drugima, znacila.

Bio sam

Krug se najzad ponovo zatvorio. Posle 70 godina zajebavanja sa Jugoslavijom, i posle 2 godine (sto sposoban covek moze za kratko vreme da upropasti stvari) zezanja sa Djindjicem, najzad smo se opet vratili u nase prirodno stanje, u kome nam je tako lepo bilo za vreme Milosevica.

Nakon ove sprdnje na liniji terorizam-BanjaLuka-nepostojecejavnomnjenjekojesejavlja-Ugricic-rukometnesofersajbne-... napokon se sve lepo, otvoreno i bez pretvaranja vratilo u nas prirodni modus vivendi i opet mozemo mirno da odahnemo jer smo ponovo uspostavili svoju logicnu stabilnu ravnotezu, gde je opozicija "opozicija", gde je vlast "vlast"...

Eh da, evo novih izbora. Sakri vino i zito i sve sto je zivo...

Elem, pobednik se vec zna, a ko ce biti drugi, treci, cetvrti... je pitanje. Nove koske za glodanje su vec bacene narodu u vidu Arapa, Radulovica, ostavki, povratka otpisanih, i ostalih tabloidnih, sizofrenih laznih tema o kojima ce se raspravljati ovih dana, dok ce se u isto vreme, podsvesno, narodni mozak muciti oko toga da li ce na ovim izborima biti za koga da se glasa, kakve su Vuciceve stvarne namere, da li se isplati nadati se i ovaj put da ce nesto da krene na bolje, ili ce se cela prica oko izbora svesti na svesni