Pre neki dan, mislim da je to bilo u subotu, na moje veliko iznenađenje, pojavi se, u okviru profila «jeremija92», opcija «Napiši novi tekst». Ne verujem svojim očima. Pogledam ponovo –  piše, to što piše. Al opet, ja i dalje ne verujem. Pozovem prvo ženu i kažem: «Pročitaj kako je napisano», ona pročita, pozovem zatim decu, pa komšije, slučajne prolaznike... i svi pročitaju isto što i ja. «Konačno!», uzviknem koliko me grlo nosi i snaga dozvoljava - «I ja sam autor». Kao što red i običaji nalažu, pozovem prijatelje da se pohvalim i da ih počastim. Šta da vam pričam, lumpovalo se do ponedeljka ujutro. Nije mi žao. Kad su se svi razišli, sednem da pišem svoj prvi post - habilitaciju, inicijalizaciju, disertaciju, pristupnu besedu ili kako god da se to zove. Ne ide. Istuširam se, popijem kafu, i dalje ne ide. Uhvatila me nekakva trema, veća nego na maturskom, diplomskom, magistarskom i doktorskom ispitu zajedno. Iskusan, kakv jesam, shvatim da je reč o kreativnoj blokadi. Krenem da je lečim, usput, opisujući svoje muke. Opišem te svoje muke i preko moje nove opcije na blogu b92, proverim, ispravim, proverim, pa ponovo ispravim ... i tako više stotina puta. Na kraju moj prvi post objavim. Čekam da se pojavi na naslovnoj strani među VIP velikanima bloga b92 i prostim blogerima autorima i mislim se ko bi mogao biti prvi komentator.  Pokušam da odgovorim na pitanje koga bih ja to poželo kao prvog? Mučim se odgovarajući sam sebi na to pitanje i na kraju zaključim da bi najbolje bilo da se svi jave pa makaar sa onim «čestitam i preporuka». Ne samo da se niko nije javio, nego ni moj post se nigde nije pojavio, sem u mom blog profilu. Kasnije sam čuo da su svi na blogu b92 dobili istu tu opciju, a eto ja sam mislio da sam izabran. Zahvaljujući dobrom čoveku g. Čeru, pruža mi se prilika, da moj nevidljivi post, učinim vidljivim.

Večeras sam gledao Utisak nedelje. Jedan od gostiju je bio i g. Teofil Pančić. Taj naočiti gospodin je ponovo, u svom stilu, osuo paljbu po forumima i blogovima. Ovoga puta ne samo po onima koji skriveni iza nika pišu, nego i po medijskim kućama koje to omogućavaju. Kućno vaspitanje mi ne dozvoljava da ponovim sve ono što je g. Teofil rekao. Ilustracije radi, biće dovoljno samo da navedem da je tu vrstu pisanja nazvao verbalnim prolivom.

Pamet su mi merili više puta, kreativnost također, a jednom sam im tumačio i Roršahove mrlje. Rezultate mi nikada nisu saopštavali. Znanje i fizičke sposbnosti su mi testirali… ni sam ne znam koliko puta.  Rezultate su mi redovno saopštavali, ali ja sa njima najčešće nisam bio zadovoljan. Međutim, uvek sam sumnjao u sebe, svoje znanje i sposbnosti, nikada u njih i u njihove instrumente merenja. Kasnije, mnogo kasnije, shvatio sam da ti instrumenti nisu uvek validni, pouzdani, objektivni, osetljivi, baždareni…

Još jedan gol sa pola terena, lep kao i onaj koji je postigao Stanković u Đenovi. Ovoga puta u Jokohami. Međutim, gol nije priznat, a sudija je strelcu dodelio crveni karton. Strelac famoznog gola bio je trener Nagoje.

Mediji su, kao i svake godine u oktobru, brzo reagovali i objavili vest da je Nobelova nagrada za književnost dodeljena  nemačkoj književnici rumunskog porekla Herti Miler (Herta Müller). U prvim izveštajima se navode osnovni biografski podaci - rođena je 1953.g. u selu Nickidorf u Banatu, Rumunija, gimnaziju je pohađala u Temišvaru, studirala je nemački i romanske jezike, a kao posebni kuriozitet, da je otpuštena s posla iz jedne fabrike i jedne škole zato što je odbila da sarađuje sa sa Sekuritateom, Čaušeskuovom tajnom policijom. Međutim, o njenom književnom delu u prvim izveštajima ne kaže se gotovo ništa. Najviše što smo u prvim vestima mogli čuti ili pročitati jeste da je Herta Miler do sada objavla više romana koji su prevođeni na više stranih jezika.

Analizirajući posthumno Adolfa Hitlera, psihoanalitičari su pronašli brojne patološke crte njegove ličnosti: ekstremnu narcisoidnost, intenzivnu nekrofiliju, pukotine u percepciji i socijalnim kontaktima, a verovatno i prisustvo psihoze i šizofrenije. Uzgred, ustanovljeno je i da su Hitlerove seksualne želje bile voajerističke, analno sadističke prema inferiornom tipu žena i mazohističke prema tipu žena kojima se divio. Neki su tvrdili da je vođa Trećeg rajha bio homoseksualac. Smelu hipotezu da je Adolf Hitler bio žena, koliko je poznato, ipak, niko nije izneo. Međutim, poslednji nalazi pokazuju, da ni tu mogućnost ne treba isključiti.

 

Bolešljivi dečak je bio veoma radoznao i gotovo svaka reč koju bi izgovorio bila je pitanje: Zašto? Međutim, za razliku od druge dece njegovog uzrasta, on je tako vešto postavljao ta pitanja da je svoje roditelje brzo dovodio u poziciju da ne znaju odgovor. Isto je bilo i sa njegovim nastavnicima. Već u desetoj godini Herr Warum, a to je nadimak koji mu je dala majka, studira matematiku, veronauku i kalsične jezike, a već u dvadeset i petoj godini brani doktorat iz matematike.

 

             - Ime mi je Ilija, rekao sam. Ona nije odgovorila. Ili možda jeste? Moguće je i da ja nisam rekao ništa, iako sam hteo, a da je ona izgovorila svoje ime, koje nisam čuo. Ni sada nisam siguran, a pogotovo onda nisam bio. Ipak, danas znam bio je to neponovljiv trenutak, proviđenje, alef, nirvana ili jednostavnije rečeno: bila je to ljubav na prvi pogled.

Da je Adolf Hitler bio masovni ubica i zlotvor kome je teško pronaći sličnog u dugoj istoriji ljudskog roda ne treba posebno dokazivati. Sida je, također, masovni ubica i bolest kojoj je teško pronaći sličnu.  Od te proste analogije pošla je i  nemačka marketinška agencija  Comitee u komercijalnom filmu AIDS je masovno ubistvo,  koji bi trebao biti prikazan 1.decembra ove godine u sklopu Svetskog dana protiv AIDS-a. Da zaključivanje analogijom ne mora uvek biti tačno pokazuje, čini se, i reklamni spot za navedeni film.U njemu počivši kancelar Trećeg rajha  žestoko kara, pretpostavljamo bez kondoma, veoma seksipilnu damu i to na  različite načine uključujući i odpozadi.

Miloradkakmar je kolega iz potpalublja čije tekstove redovno čitam.

On dosta toga kaže i kada ćuti.