Na brdovitom Balkanu prošlost nikako da prođe. Čim, iz haotične sadašnjosti, krenemo ka lepšoj budućnosti saplete nas prošlost. I tako generacijama. Naša prošlost ne sapliće samo nas, već i sve one  koji sa nama  imaju bilo kakavog posla - u politici, ekonomiji, sportu, pa i u umetnosti. Najsvežiji primer je  film  Untitled Love Story  Anđeline Džoli.

Nema lepšeg osećaja i većeg zadovoljstva od onog kada se zamoreni dnevnim obavezama, predveče, negde posle 18.00 časova, vratimo u svoj stan, kuću ili iznajmljenu garsonjeru. Okrenemo ključ u bravi, izujemo cipele, istuširamo se  i naspemo piće. Još ako nas u toj kućici ili stanu očekuje lepuškasta ženica ili devojka  u zategnutoj i izazovnoj odeći sa postavljenim stolom za večeru, čak ni dvoje-troje umazane i zajapurene dečice, koje nam hrle u zagrljaj, neće pomutiti našu sreću. Naprotiv, uvećaće je. "Home! Sweet Home!", uzviknućemo ili bar pomisliti i time po ko zna koji put, svesno ili ne, priznati da je kapitalizam najbolji od svih sitema. Međutim, da li je baš tako? 

Reformisano srpsko pravosuđe svoje  presude, koje donosi u ime naroda, više neće uručivati vinima, nevinima i drugim stranama u sudskim procesima putem sudskog službenika ili preporučenom pošiljkom  uz obavezan potpis, a pogotovo ih neće kačiti na neugledne oglasne table po slabo osvetljenim i memljivim sudskim hodnicima. U skaldu sa nedavno uvedenom sudskom praksom,  presude će  uramljene u ukrasni ram i na svečan način lično uručivati sudija nadležnog suda koji je presudu doneo, i to ne bilo kojeg dana u godini, već na rođendan ili koji drugi značajni datum za osuđeno, oslobođeno ili rehabilitovano lice. Kao što je red sudija će, nakon svečanog uručenja uramljene presude, a posle obaveznog fotografisanja za uspomenu i dugo sećanje sa svim zainteresovanim stranama u upravo završenom i presuđenom sudskom procesu, ostati na prigodnom koktelu, svečanoj večeri i proslavi uz pevanje i pucanje neretko i do ranih jutarnjih časova. Na ovako civilizovanoj i humanoj sudskoj proceduri srpskom pravosuđu pozavideće i najstariji kontinentalni i ini sudski sistemi, dočim će Justicija, boginja pravde i pravednosti,  odbaciti povez sa očiju, mač u desnoj ruci zameniti lovorovom grančicom, a strogi izraz  lica šarmantnim osmehom.

Dosta sam toga, kao i velika većina ljudi mojih godina, prošao u životu, ali nažalost nisam bio u zatvoru. Kažem nažalost, jer bi mi to iskustvo, u narednim danima, sedmicama i ne dao Bog mesecima, prinudne samoizolacije itekako koristilo.  Dobro, malo nas ima takva iskustva, ali ga zato imaju mnogi u Kini i Italiji. Ne mislim na iskustva iz zatvora, već iz karantina.

Gledajući i slušajaući naše današnje političare, već dugo se pitam zašto su postali to što jesu?

To pitanje me naročito intezivno muči u predizbornim kampanjama.

Intenzitet moje muke srazmerno je proporcionalan broju bilborda, plaćenih termina na TV-u, predizbornih mitinga i konvencija, fotogtafija i izveštaja u štampi, različitih sučeljavanja i duela na svim televizijskim kanalima, a o dnevnicima, događajima dana, kažiprstima i vestima da i ne govorim.

Kad izbori prođu moje teško pitanje poprimi latentni oblik, učauri se negde u podsvesti, ćuti

Miloradkakmar je kolega iz potpalublja čije tekstove redovno čitam.

On dosta toga kaže i kada ćuti.

Najjednostavnije objašnjenje fenomena ratnog zločinca bilo bi da se on rađa, te da je reč o psihički bolesnim ljudima, sužene moći rasuđivanja i niske inteligencije. Međutim, to nije tako. Postoji opsežna naučna elaboracija koja nedvosmisleno ukazuje da se ratni zločinac ne rađa već nastaje, te da se većina ratnih zločinaca  može svrstati u normalne ličnosti.

Vest, koju je prošlog leta  objavio Sandej tajms,  da će šef Kancelarije OUN za svemirske poslove (UNOOSA) astrofizičarka Mazlan Otman, pored ostalog,  biti zadužena i za koordinaciju odgovora Zemljana u prvom kontaktu sa vanzemlajcima, brzinom svetlosti obišla je našu planetu. Iako je ta vest  kasnije demantovana i iz sedišta OUN i od same g-đe Otman, koja je, doduše, izjavila da bi čast prvog kontakta pripala generalnom sekretaru OUN, a ne njoj, mnogi su ostali pri uverenju da se tu ipak nešto sprema.  Da treba biti spreman  po svim, pa i po kosmičkim pitanjima, te da nas ništa ne sme iznenaditi, znala je i jugoslovenska UDBA, pa je još 1949.g. formirala Odeljenje za kosmička pitanja.

Srećan nam praznik!

Svim starima čestitam prvi oktobar, Međunarodni dan starih, uz lepe želje za dugovečnost, zdravu i srećnu starost.

PS: Čestitka se odnosi i na sve koji se starima osećaju.:)